Razvoj naučnih i tehnoloških dostignuća, u vremenu u kom živimo, doveo je do toga da danas ne možemo ni da zamislimo život bez mnogih tehničkih uređaja i spravica. Bilo da smo kod kuće, u prevozu, u šetnji, školi ili na poslu – koristimo mobilne (pametne) telefone, tablete, ajpode i sl. Pomoću njih obavljamo posao, komuniciramo, slušamo muziku, gledamo filmove, učimo ili se zabavljamo. Kažu da nas to u velikoj meri otuđuje, da postajemo nezainteresovani za dešavanja oko nas, neosetljivi na tuđu patnju i probleme.
Pa ipak, naučnici koji se bave ljudskim mozgom i izučavanjem nervnog sistema (neuronaukom), tvrde da je saosećajnost i dalje jedna od najvažnijih osobina ljudskih bića. I da je, pored svih veština koje posedujemo i razvijamo, kao i osobina koje nas krase u manjoj ili većoj meri, saosećajnost ona osobina koju treba posebno da negujemo. Naravno da su mi ova istraživanja privukla pažnju, a naročito su me zainteresovala onda kada sam saznala da je saosećanje nešto poput „tajnog sastojka“ u kuvanju, i da može mnogo da nam pomogne i u nastavi.
Ja ću, naravno, biti „dobar kuvar“ pa ću rado s vama podeliti jedan od recepata za uspeh koji, između ostalih sastojaka, sadrži i prstohvat saosećajnosti...

Koliko puta se desilo da vam se neko od učenika požali kako je učio, ali onog trenutka kada treba da odgovara - doživi blokadu? Možda ste i sami, kao đak, iskusili tako nešto? Kao nastavnik, naime, dajete sve od sebe da biste im neku materiju približili, objasnili, opisali, sve se odvija „po planu“, međutim, kada dođe vreme da proverite u kojoj meri su usvojili gradivo – nema željenog rezultata. Učenici se ustručavaju da iznesu sopstveno mišljenje, zamuckuju i govore isprekidano, crvene, gledaju vas kao da vas prvi put vide. A vidi se da su učili, samo, iz nekog razloga ne ide. Kada je ovaj problem u pitanju, naučnici savetuju sledeće: PRVO STVORITE PRIJATNU „EMOTIVNU KLIMU“ U RAZREDU. Time ćete postići bolju komunikaciju sa učenicima, časovi će se odvijati u prijatnoj atmosferi, odnos sa učenicima postaje opušten, neusiljen, zabavan i ispunjen obostranim poštovanjem. Đacima će biti lakše da iznesu svoje mišljenje, zapažanje o nečemu, jasnije će se izražavati. Da biste ostvarili ove rezultate, neophodno je da razvijate kod sebe spospobnost da saosećate sa drugima.
Postoje tri vrste saosećajnosti:
1. kognitivna
2. emocionalna
3. saosećajna
Prva se odnosi na situaciju kada mi saznajemo, postajemo svesni nečijih osećanja u vezi sa određenim problemom. Tada sagovorniku dajemo do znanja da smo ga čuli/saslušali i razumemo kako se oseća. Drugi nivo empatije se odnosi na našu sposobnost da saosećamo sa osobom, da njene/njegove probleme doživljavamo kao sopstvene. Treća vrsta je ona koja nas tera na akciju – mi želimo da dotičnoj osobi pomognemo i to i činimo.
Zašto nam je ovo potrebno u školama, u nastavnom procesu? Zato što strah blokira, parališe. Dobar nastavnik želi da učenici razvijaju svoje potencijale, da sa lakoćom usvajaju gradivo i da rado dolaze u školu. Na kraju, rekoh već ranije, i sami po dobrim nastavnicima pamtimo neke predmete ili ih zavolimo za ceo život. Kakvi god da su nastavni planovi i programi, ključni faktor uspeha u obrazovnom procesu je dobar nastavnik. Onaj koji razume svoje đake i sa njima saoseća, pre svega. A onda ih nečemu i nauči. 

Jelena Bratić