Kuća znanja

Na seminaru pod nazivom „Motivacija za učenje i psihološki principi učenja“, koji mi se baš dopao, imali smo, između ostalog, i radionicu u okviru koje je trebalo da napravimo “kuću znanja”.

Još tada, u radu sa kolegama, imao sam ideju kako bi ta kuća trebalo da izgleda, odnosno šta zapravo treba postići kod đaka. Iako izgleda jednostavno, nije je lako izgraditi.

Da počnem od temelja – komunikativnost. Ono što bi trebalo da nauči svaki đak, jeste da komunicira. I to nije samo zadatak srpskog i stranih jezika, mada ovi predmeti obavljaju glavnicu. Omogućavaju da naučimo da sklapamo rečenice, da lepo pišemo, da nas razumeju, da izražavamo misli, osećanja, potrebe, želje, da ostvarimo kontakte. Uz pomoć stranih jezika, čak i izvan granica naše zemlje. Tu pomaže i geografija koja nas informiše o drugim narodima i njihovim kulturama. Komunikacija bi pri tome trebalo da bude nenasilna jer samo takva ima smisla i samo takva može da donese nešto dobro. To nas uče svi predmeti, možda najviše istorija i građansko vaspitanje. Naravno i fizičko vaspitanje jer pravo sportsko ponašanje podrazumeva fer igru i poštovanje protivnika, bio on jači ili slabiji od nas. Trebalo bi da nas nauči i kako da podnosimo poraz. Tu je i informatika koja nas uči kako da koristimo računare u komunikaciji i kako da „komuniciramo“ sa samim računarima. Prirodne nauke nas uče kako da komuniciramo sa prirodom. Tu baš nismo preterano uspešni, ali za dobro i prirode i nas samih, moraćemo da razvijemo bolji odnos prema njoj. Za one koji su vernici, veronauka nudi načine kako da se „razgovara“ sa Bogom, a matematika, kako da se razgovara pomoću brojeva. Da se ne lažemo, novac mnogo utiče na komunikaciju. Konačno, za izražavanje osećanja, ali i novih ideja, od pomoći su umetnosti. I što je još važno, one će nas naučiti i kako da se oblačimo sa stilom, ali i primereno situaciji – nije isto kada idemo u školu, na žurku ili plažu. Odelo ne čini čoveka, ali odećom svakako šaljemo određene poruke, kao na primer, koliko poštujemo instituciju ili osobu kojoj smo došli u goste.

Komunikativnost je zaista esencijalni ishod školovanja.

Zidovi kuće bi bili – kritičnost. Veoma je važno imati pravilan odnos prema saznanjima jer ona mogu biti zaista svakakva. Matematika i posebno fizika, uče nas kako da procenjujemo, a to nam je važno ne samo za merenja, već i za sve u životu. Đak ne bi trebalo da postane lakoveran, naivan i brzoplet čovek; doduše ne ni preterano sumnjičav, ali svakako čovek koji sve posmatra kritično. Biologija i fizičko vaspitanje bi trebalo da ga nauče da ne veruje da će nakon ljubičastih algi postati atletski građen, hemija da jednim ovlaš pokretom najnovijeg deterdženta neće oprati kadu, fizika da jedan tampon neće upiti šest litara tečnosti (bez da to sve i proveri), a istorija bi trebalo da ga nauči da ne veruje u sve što čuje od političara, a zajedno sa drugim naukama, ni u sve što čuje sa televizije ili pročita u novinama. Uostalom, jezici bi trebalo da rade na tome da pokažu da dobar govornik lako može da bude manipulator, kao što bi sve nauke udruženim snagama trebalo da pokažu da nadrinauke nisu nauke i da su obično oruđe loših ljudi. Ne bi smeo da veruje prorocima koji žive na račun tuđe nesreće, bolesnih ili iz bilo kog razloga očajnih ljudi, kojima otimaju novac kako bi „prorekli sudbinu“ ili ih izlečili od neizlečivih bolesti. Loših ljudi ima svuda, pa bi građansko vaspitanje trebalo da ga nauči da ne veruje nepoznatom koji hoće da ga poveze kolima,  kao što bi biologija trebalo da učestvuje u onom čuvenom „reci ne drogama“, odnosno onome ko je prodaje. Likovna i muzička kultura bi trebalo da mu pokažu da estradni umetnik zapravo nije umetnik, kao i da postoji znatna razlika između umetnosti koja obogaćuje i kiča i šunda koji su prolazne, vulgarne i površne zabave. Tehnika bi trebalo da učestvuje i u učenju da sa „one strane kompjutera“ sede i ljudi koji lažu i koji mogu da dođu do ličnih podataka i zloupotrebe ih, a veronauka da postoje sekte koje mogu da unište život svojim članovima…

Kritičnost prema svemu je neophodan ishod škole; da ne prihvatamo sve zdravo za gotovo i sve što nam se nudi, već da mislimo svojom glavom.

I konačno, kao krov – kreativnost. Ne mislim samo na umetnosti, mada su ovi predmeti u prednosti. Kreativnost je sposobnost da se osmisli nešto novo, ne samo umetničko delo, već i naučno istraživanje, nova strategija u sportskoj igri, nova mašina ili robot koji će olakšati neki posao ili ga čak učiniti zanimljivijim. Da ne verujem da su naši đaci buduća pokretačka snaga društva, ne bih radio ovaj posao. Pokretačka snaga mora da bude kreativna, da „gura“ društvo napred u svim oblastima i da ga učini boljim.

Kreativnost je ključan ishod dobre škole.

Eto, sada vam je jasno zašto baš takva kuća znanja. Voleo bih da budem nastavnik koji doprinosi njenoj gradnji kod svih mojih đaka. I ovaj blog je jedna od cigli.

Dejan Bošković