Kao biolog, veoma često sam nailazio na potenciranje spora između biblijskog predanja i saznanja iz evolucije jer u prvom slučaju kreator je Bog, a u drugom – priroda. Ima tu još neslaganja i ljudski je da prvi utisak bude da su to alternativne priče koje jedna drugu isključuju. Prizemno rečeno, verovaćemo u jednu ili drugu, odnosno – opredelićemo se.

To bi naravno bilo – pojednostavljenje. Problem je mnogo komplikovaniji i zahteva malo više promišljanja, ali i bolju informisanost. Kada se opredeljujemo za jedno ili drugo, nekako je logično da za to i „navijamo“, pa je tako logično i da tu stranu priče bolje razumemo i više se njome bavimo. Ova druga priča, koja nam je strana, uglavnom nam je i manje poznata. I tu počinjemo da pravimo greške jer koliko god pametni i vešti u raspravama bili, ne možemo da nadoknadimo neznanje.

U novinama sam pročitao da je neprihvatljivo da su ljudi nastali od majmuna. Najpre jedna materijalna greška, od dve koje obično zagovornici kreacionizma prave. Čak ni Darvin nije tvrdio da je čovek nastao od majmuna. Tačno je da su ga u časopisima njegovog vremena predstavljali kao himeru čoveka i majmuna, ali to je bila posledica neznanja i nerazumevanja ili naprosto, traženja „protivargumenata“ njegovim teorijama. Darvin je živeo u 19. veku i trebalo bi da dva veka kasnije ljudi ipak imaju saznanje o tome šta je ovaj veliki čovek pričao (odnosno o čemu je pisao), ali se pokazalo da to, ipak, nije tako. Da vas podsetim, čovekoliki majmuni su šimpanza, gorila i orangutan, koji u odnosu na ljudsku vrstu nisu predački, već srodni taksoni.

Druga, mnogo bitnija greška je da ljudi ne veruju u evoluciju. Tu dolazimo do suštine problema; biblijska dogma i evolucija uopšte ne isključuju jedna drugu i uopšte nisu ni sukobljene, pre svega. To bi bilo kao kada bismo odlučivali ko je veći šampion; prvak u boksu ili prvak u plivanju slobodnim stilom. Religija je stvar vere, a nauka stvar saznanja. Religiji nisu potrebne činjenice da bi se održala, ona ne traži dokaze za ono što tvrdi. Njoj je dovoljan duhovni sklop pojedinca koji će je prihvatiti. Nauka se ne oslanja na našu duhovnost.

Verujem (sada ja) da većina ljudi „veruje“ da je sila proizvod mase i ubrzanja, jer su fizičari došli do toga putem naučnih saznanja, kao i da je molekul vode sačinjen iz dva atoma vodonika i jednog kiseonika jer tako kažu hemičari. Takođe, verujem i da je opšte prihvaćeno da se u Suncu dešavaju reakcije fuzije, iako niko u Suncu bio nije da se lično u to uveri, kao i da se Kosovski boj desio baš 15. juna 1389. iako nema živih svedoka od tada. Nauke imaju svoje načine i da uđu u Sunce i da putuju kroz vreme. Pitanje je zašto pojedini ljudi ne veruju da je čovek evoluirao?

Evolucija je činjenica. Ona je dokazana putem naučnih saznanja, baš kao i sve prethodno navedeno. Ne morate da verujete u ovu informaciju. Dovoljno je da poznajete naučnu misao.

Vera i nauka ne mogu biti sukobljene ni pod kojim uslovima. To može da donese samo nazadovanje. Pitanje je da li vera i nauka mogu da budu pomirene? Naravno, čak i ako u pojedinim segmentima tvrde različito, kao u ovom slučaju. Znam mnogo biologa koji su vernici jer bavljenje biologijom je profesionalno opredeljenje, a verska ubeđenja stvar su izbora svakog čoveka. Dobra stvar kod vere je upravo ta što ne traži argumente i dokaze, što nam daje slobodu kakvu ljudski duh i treba da ima. Ja mogu da verujem da su svi ljudi suštinski (u dubini duše) dobri, iako objektivno znam da to nije tako.

Nadam se da sam pojasnio da je upoređivanje vere i nauke nalik upoređivanju umetnosti i sporta ili bilo koje druge dve stvari koje ne pripadaju istom skupu, što bi rekli matematičari ili babe i žabe, što bi rekao naš narod.

Dejan Bošković