Za one koji ne znaju, ako takvih uopšte ima, TIMS je međunarodno testiranje namenjeno mlađim razredima osnovne škole, dok je PISA isto to, samo za starije. I ako uopšte ima onih koji ne znaju, naši đaci su na oba ova testa pokazali značajno različite rezultate. Đaci mlađih razreda osnovnih škola pokazali su na TIMS testiranju da znaju da povezuju naučeno i da to znaju praktično da primene, dok su učenici viših razreda na PISA testiranju pokazali funkcionalnu nepismenost – da naučeno ne znaju da primene u praksi. Iz ovoga sledi da je rad u mlađim razredima bolji. Makar tako dedukcija nalaže. Šta kaže praksa?

Sudeći po onome koliko sam upućen u rad učitelja i nastavnika, iako moram da se ogradim i kažem da u oba „tabora“ ima i ovakvih i onakvih, moram i da kažem da učitelji prednjače. Doduše, uzrast sa kojima radimo „mi“ i sa kojim rade „oni“ ne može da se poredi ni pod kakvim uslovima, kao i način rada (šta sve mogu „oni“, a šta sve ne možemo „mi“ i obratno), ali, svejedno, ako ćemo pošteno, učitelji su bolji.

Razlog za to je delimično u inicijalnom obrazovanju, a delimično i u nama samima. Učitelji se spremaju da budu učitelji kroz svoj fakultet. Njima je nastava na prvom mestu i svi ispiti su im u vezi sa tim kako da budu što bolji u poslu za koji se pripremaju. Nastavnici, u većini slučajeva, bez obzira da li hoće da budu naučnici, umetnici, treneri ili tehnolozi, ili ni sami ne znaju šta hoće da budu, ono što u toku studranja sigurno znaju je da žele da se bave naukom, umetnošću, sportom ili tehnologijom. Nastava im nije na pameti, ni kao buduće zanimanje, niti kao deo studija. Dakle, startne pozicije nam nisu iste i dok učitelji ulaze u škole već napola spremni, nastavnici se sreću sa opcijom koja je nekada bila stavljena u folder naslovljen sa „možda“ ili u lošijem slučaju „ako baš mora“.

No, čak iako očigledno nismo startovali svi isto, to ne može da bude celoživotni izgovor – za razliku od učenja, koje bi trebalo da bude celoživotno. Drugim rečima, ako smo se prihvatili nastavnikovanja, hteli- ne hteli, svakako ćemo nešto naučiti kroz praksu.

Koliko ćemo dobro učiti, zavisi isključivo od nas samih, a ono što jesmo ili nismo naučili na fakultetu, svejedno će početi da se menja vremenom. Uostalom, metodička znanja napreduju kao i svaka druga, a zbog upotrebe tehnologije i očiglednih društvenih promena, možda i više nego druga znanja. Zlo i naopako bi bilo i da smo najblistavija znanja iz metodike predmeta stekli na fakultetu (a sigurno nismo, ali zamislimo da jesmo) i da ih posle dvadeset godina rada još uvek primenjujemo ista i nedorađena.

Zaključak bi bio da fakultet jeste kriv što smo u škole ušli nespremni, ali, kolege nastavnici, jedan deo odgovornosti moramo da preuzmemo i mi. I evo pitanja za kraj: da li možete da potpišete da sva znanja iz svih stručnih predmeta koja ste imali na ispitima imate i danas? Ako ste pošteni i priznate da je mnogo toga izbledelo vremenom, moraćete i da priznate da fakultet nije kriv za to. Na ispitima smo to znanje, očigledno, imali.

Dejan Bošković