"Znate, nastavnik koji nije u stanju da đaka nauči za dvojku, ne treba ni da radi u prosveti. Neka ide da se bavi zemljoradnjom." reče pre nekoliko godina sekretar jedne škole. Prisustvovala sam tom sastanku i baš mi je zasmetalo ono što sam čula. Ne samo zato što je veoma uvredljivo, već i zbog toga što takav sud izriče neko ko u radnom veku nije kročio u učionicu. Vrlo često nam zakone, propise i pravilnike određuju upravo oni koji nemaju nikakve veze sa nastavom, oni koji sede u kancelarijama, nekoliko svetlosnih godina udaljeni od učionica i realne slike stanja u školama. A raditi u nastavi je veoma specifično – nijedno dete nije isto, nijedno odeljenje nije isto. Roditelji tek imaju svoje mišljenje o znanju svog deteta i, iako su ocene sa razlogom rangirane od 1 do 5, sve je više onih koji misle da njihovo dete zna za ocenu 5 i više. Međutim, da li je baš tako i da li je za loš uspeh učenika kriv samo nastavnik?

Ove godine niko od maturanata nije dobio peticu na maturskom ispitu iz srpskog. S obzirom na to da radim u umetničkoj školi i da najveći broj mojih đaka želi da se upiše na Fakultet muzičke umetnosti, zaista ne cepidlačim kada pregledam te radove (mada je tu i komisija, ne pregledam samo ja). Potrebno je da pokažu određeni stepen zrelosti, sposobnost da daju svoj sud i iznesu mišljenje o nekoj od zadatih tema, poštujući gramatička i pravopisna pravila srpskog jezika. Ovoga puta, ne samo što niko nije dobio peticu, već je bilo i dvojki. Posle svega, nisam mogla da se ne zapitam koliki je moj udeo u tako lošem uspehu i da li ga uopšte ima...
Onaj argument „to su te nove generacije koje malo uče a mnogo vremena provode uz igrice i pametne telefone“ pada u vodu, jer su prošlogodišnji maturanti bili jedna od najboljih generacija koje smo imali. I njima sam predavala i učila ih svemu što sam učila i ovogodišnje maturante. Pa opet, ove godine učenik, između ostalog, u maturskom piše rečenicu „Ona bih volela da je drugačije, ali nije“. Gde pogreših, bože?! Glagol BITI i njegove oblike je učio u osnovnoj školi. Učili smo glagolska vremena i načine i u srednjoj. Tu grešku sam mu već ispravljala i u pismenim zadacima...nekoliko puta. Da li on to ne može da nauči i zapamti ili ne želi?! Da li je aorist glagola BITI toliki bauk da nama mnoga deca i nakon dvanaestogodišnjeg školovanja ne znaju da se kaže: ja BIH, ti BI, on/ona BI, mi BISMO, vi BISTE, oni BIŠE (odnosno oni BI, kada se pomoću glagola BITI gradi potencijal)?! Zaista, to je sve...nema više. Ako je ovo teško da se zapamti, ja onda mislim da je zemljoradnja dušu dala za pojedine učenike, zapravo... I, ne, ne vidim svoju krivicu u tome što neko neće nimalo da se potrudi kako bi nešto naučio.

Pored redovne nastave postoji i dopunska, na koju mnogi učenici retko dolaze. Mogli bi i roditelji da sednu i pripomognu detetu, ako već postoji problem, a znamo da se plaćaju i privatni časovi. Ko kako može ili želi, načina svakako ima. Ali, ne može se očekivati da nastavnik pomoću nekog levka prosto „ulije“ znanje u mozak deteta. Tako nešto, za sada, ne postoji. Pravilnik o ocenjivanju nam, takođe, ne pomaže. Učenike ocenjujemo na mnogo načina: formativno, sumativno, za pisani odgovor, za usmeni, petnaestominutne provere, ovakve, onakve...te će se najčešće naći elemenata za dvojku, sve i da mnoge stvari ne zna.

Koliko god da težimo tome da škola ne bude bauk, da ne bude preveliki teret i opterećenje za decu, da bude mesto gde će se sticati znanje na jedan zanimljiv i inspirativan način, treba da se setimo i one izreke „Bez muke nema nauke“. Nešto će se zapamtiti kroz priču i igru, a negde mora da se sedne i dobro zagreje stolica. Zato ne mislim da „nastavnik koji nije u stanju da nauči učenika za dvojku“ treba da se bavi zemljoradnjom. Dvojku će mu dati, to je najmanji problem. Pitanje je koliko je učenik zainteresovan da nešto nauči, koliko su roditelji upoznati sa njegovim postignućem u školi, koliko su u stanju da mu se posvete i pomognu. Na kraju, najveću odgovornost, po mom mišljenju, ima društvo koje bi trebalo da promoviše prave vrednosti, dajući mladim ljudima vetar u leđa i motiv da budu obrazovani i učeni, da znaju da sutra mogu da rade ono što vole i za šta se danas školuju.

Jelena Bratić