Na ovogodišnjem takmičenju iz biologije dvojica mojih učenika postigli su lepe bodove, jedan od njih čak iznad 90 od 100 ukupnih, ali nisu osvojili nagradu. Što bi se narodski reklo, nisu se obrukali, ali nisu se ni ovajdili. Međutim, bio sam ponosan na obojicu, a, da se ne lažemo, i na sebe kao njihovog nastavnika.

Naime, pričali smo o pitanju da li pauk ima ikakav uticaj na biljku koja mu je poslužila da na njoj izgradi svoju zamku za insekte. Obojica su odgovorila da je uticaj negativan, a objašnjenje je zato što pauk toj biljci jede oprašivače. Time su mi dokazali najmanje dve stvari. Prva je da su naučili da razmišljaju i u tome sam i sam, verovatno, doprineo, a druga je da prirodne procese posmatraju široko, iz više aspekata, čemu sam, sigurno, doprineo kao njihov nastavnik biologije.

Direktnog uticaja na biljku ovde nema, tako da je test bio korektan i tu nemam primedbi. Uostalom, ako ćemo logikom mojih đaka, uticaj pauka može biti i pozitivan, ako se u mrežu ulovi kakav insekt koji bi voleo da brsti listove biljke. Potrebno je bilo razlikovati direktan od indirektnog uticaja i to je bio smisao pitanja. I sam test, kao i svaki drugi, ima svoj smisao i ubeđen sam da treba da bude deo ocenjivanja, ali ne smemo ga nikada glorifikovati. On jeste indikator, ali ne svega što je nekom đaku potrebno.

Konkretno, ovaj test nije mogao da „izmeri“ koliko široko razmišljaju moji (i ne samo moji) đaci i da li razmišljaju u dobrom smeru. Mnogi testovi ne mogu to da mere. Dalje, testovi ne mogu da mere nečije zalaganje, radne navike, stavove o pravim životnim vrednostima, kvalitetne ljudske osobine, spretnost (pri tome ne mislim na „spretnost“ u prepisivanju jer to nije spretnost, to je grozota), interesovanja i mnogo toga drugog što je jednako važno kao i znanje i njegova primena (ma šta god ta „primena“ značila). I tu nema razlike između testova za takmičenje, onih koji su deo redovne nastave i završnog testa za osnovnu školu. Koliko znam, iz srpskog jezika i matematike se ocene porede sa postignućima na završnom testu i meni se to ne dopada. Ocene ne bi smele da odslikavaju samo rad na testovima. Posebno mi je neverovatno da se to primenjuje na testove iz srpskog jezika gde je usmeno izražavanje jednako važno kao i pisana reč. Treba li da pominjen koliko je značajna analiza nekog dela ili veština u pisanju? Naravno, postoje i pitanja koja to mere, ali me nisu ubedili da je to u potpunosti uspešno. Mogu da prihvatim da će neko dete metaforu tumačiti sasvim drugačije u odnosu na opšte prihvaćenu normu i ne mogu da smislim nijedan razlog zašto baš uvek neće biti u pravu. No, to su neke moje nedoumice u vezi sa strukom koja nije moja, pa su šanse velike i da grešim. Ipak, i dalje verujem, zbog svega napisanog, da test, ma koliko završni i koliko god dobar bio, ne odslikava pravo stanje u okviru bilo kog školskog predmeta.

Nemojte pogrešno da me shvatite – nisam ja protiv testova, a najmanje sam protiv završnog. Doduše, mnogo toga bih voleo da bude drugačije i u tom i u svim drugim testovima, ali o tome bih mogao da napišem (najmanje) ceo jedan tekst, pa ne bih o tome sada.

Testovi su važni i treba ih praktikovati. Oni daju jednu objektivnu sliku, mnogo objektivniju nego kada ocenjujemo usmeno. I pošto različiti nastavnici različito ocenjuju, moraju da postoje i ti završni testovi koji će, koliko-toliko, dati šansu i onim đacima koji su imali (pre)stroge nastavnike (ne mogu da kažem i bolje jer strogost nije isto što i dobar rad, iako se to izjednačavanje potencira). Jedino što mislim da je potrebno je da uvek, kada god pravimo neke analize i izvlačimo neke zaključke, moramo da budemo svesni svih ograničenja koje testovi imaju. Jer bez toga testovi nemaju mnogo smisla.

Dejan Bošković