Povremeno naiđem na tekstove gde se znanja porede. Na primer, toliko učimo u školama o ovome, a nimalo o onome. I nije toliko bitno šta je „ovo“, a šta „ono“. Bitno je da je „ono“ važnije od „ovog“. Pojam opšte kulture i onoga što je značajno za svakodnevni život veoma je rastegljiv i verovatno ne preterujem kada kažem da onoliko koliko je ljudi, toliko će biti i različitih podela na bitna i nebitna znanja. Moderna vremena nam samo otežavaju odluku koje ćemo znanje proglasiti manje bitnim jer se fond znanja u okviru svake oblasti ljudskog delovanja značajno povećava, a internet omogućava da se do većine tih znanja dođe uz tek nekoliko klikova mišem.

Ovo je posebno važno u školstvu na koje gotovo svako ima zamerku. Uvek ćemo namršteno gledati na neke definicije ili opise koje programi traže jer će uvek, prema našem mišljenju, biti nešto preče da se nauči. Mnogo puta sam čuo da đaci „toliko uče engleski jezik, a ne znaju ni svoj, maternji“. Da li je problem što (toliko) uče engleski ili je problem što nisu zainteresovani za sopstveni jezik, pitanje je za diskusiju. Još bitnije pitanje je da li je rešenje smanjiti učenje engleskog, a povećati učenje maternjeg. Drugim rečima, da li iz našeg zaključka da je nešto važnije od nečeg drugog proizilazi i direktna posledica – da li to manje značajno treba marginalizovati, a više značajno izgurati u prvi plan?

Jednom sam pročitao misao (među nebrojenim statusima na Fejsbuku) da smo novac koji se izdvaja za istraživanje svemira potrošili na praktične stvari, koje se dešavaju ovde, na Zemlji, koliko bismo samo bolje živeli. I zaista bismo, ali cena toga nadmašuje novac za istraživanje svemira.

Moderna vremena nisu selektovala samo informacije na važne i nevažne, već čitave nauke. Od naučnika se više ne traži da budu toliko progresivni, koliko praktični. Dobar naučnik je onaj koji može da doprinese društvu. Jasno je da svaki naučnik doprinosi društvu, kratkoročno ili dugoročno gledano, ali to, nažalost, retko ko vidi. Pod „doprinosom” se podrazumevaju konkretne dobiti, novac ili šta god je potrebno, a što će doneti blagodet… nekome već. Fundamentalne nauke, pa i ta, nesrećna astronomija, oblasti su na koje se ne gleda sa odobravanjem jer pogodnosti njihovih naučnih otkrića niko ne vidi i, što je bitnije, niko ne može da unovči.

I ponovo bih postavio slično pitanje kao malopre. Da li misao sa Fejsbuka govori da treba da odustanemo od astronomije i bavimo se agronomijom, na primer? Ljudi su gladni i na Zemlji su, a ne na Marsu. Zvuči logično i praktično, ka čemu i stremimo. Međutim...

Fleming je penicilin (koji je spasio na milione života) otkrio sasvim slučajno. Kada je video Petrijevu šolju sa kontaminiranim sadržajem, Fleming je mogao samo da je odbaci. On u početku buđ nije smatrao izvorom potencijalnog antibakterijskog agensa, te je, u njegovim očima, ona mogla da bude potpuno nepraktična. Čovek je tražio lek za bakterijske bolesti i zašto bi trošio vreme (a vreme je novac, zar ne?) na ispitivanje nečega što je... manje značajno. Ipak, Fleming je pogledao u kulturu bakterija i buđi i mi danas imamo milione života koji su spašeni zahvaljujući tome. Mnoge pogodnosti koje danas koristimo ponikle su iz znanja do kojih su ljudi došli pukom znatiželjom. Možda će neku od njih neko nekada uočiti kroz teleskop. Ko može da tvrdi drugačije, s obzirom na to koliki je svemir?

Isto tako, neki naši budući đaci, koji dobro govore engleski jezik, postaće svetski slavni naučnici ili već nešto i promovisaće našu zemlju na najbolji mogući način. Drugi, koji, takođe, dobro govore engleski, imaće komunikaciju sa strancima i razmenjivaće znanja i učiti. I biti sjajni stručnjaci u svom poslu. A koji će to posao biti, zavisiće i od znanja koja steknu. I ta znanja će za lekare biti biološka, za farmaceute hemijska, a za novinare poznavanje pravopisa. Ali, nijednom od ova tri pomenuta, pa i za sve ostale, neće ništa faliti ako imaju i znanja iz nekih drugih, „manje važnih“ oblasti.

Dejan Bošković