Odgovori na to nisu uvek isti. U različitim porodicama ili sredinama, modeli ponašanja diktiraju i prihvatanje ove pojave. Gotovo uvek mislimo da potpuno poznajemo svoje dete. Sigurni smo da znamo kako će reagovati u različitim sukobima sa vršnjacima. Da li vidimo šta se stvarno dešava u odnosima među decom u porodici, odeljenju ili školi? Zašto se u nekim sredinama nasilje tretira kao prihvatljivo? Užasnuta sam svakom situacijom u kojoj se kao takvo smatra normalnim.

Koje su to situacije u kojima se dete oseća nesigurno i ugroženo? Ako se tada obrati roditeljima ili učiteljima, postoji velika mogućnost da se nasilje zaustavi. Ali, zašto se onda dešava da često ne prijave da im neko preti, šalje neprimerene poruke, tuče ih ili zlostavlja na druge načine. Važno je da deci pošaljemo poruku da ih čujemo i da nećemo dozvoliti da neko uništi osmeh na njihovom licu.

Želim da sa vama podelim nekoliko primera koji bi možda mogli sve nas, odrasle, da osveste i podstaknu nas da ne žmurimo u “nezgodnim” situacijama. Kao roditelj, bila sam u totalnoj panici kada sam shvatila da mom detetu neko šalje neprimerene poruke. Odmah smo reagovali i prijavili slučaj policiji. Pohvalila bih inspektore koji su radili danonoćno i otkrili još mnogo osoba koje su bile žrtve istog “čoveka”. U izuzetno kratkom roku su ga uhvatili i procesuirali.

Dok sam jedne večeri gledala kroz prozor mog stana, videla sam, a i dobro čula, klince od, pretpostavljam 13-ak godina, kako besomučno udaraju motkama u kontejner i ispuštaju užasavajuće glasove. U grlu mi je zastala knedla, a u grudima sam osetila užasnu teskobu. Jedino o čemu sam tada razmišljala je, kroz šta su u svom mladom životu prošla ova nesrećna deca. Odakle se nagomilala ta ogromna količina užasnog besa kao neizrecivo teško breme. Da li društvo može bar da se potrudi i na bilo koji način na vreme prepozna ovakva ponašanja i reaguje?

Društvene mreže mogu biti čest izvor verbalnog nasilja i među decom. Bila sam šokirana rečnikom koji starija, ali ipak deca, koriste kada pričaju čak i o onima koje ne poznaju. Zapanjujuća je konstatacije nekih od njih da nije posao prosvetnih radnika da reaguju. Naime, ako tako maltretiraju druge, dozvoljeno je jer to rade van škole. Tada je važno, bar po meni, pokazati da nam je itekako stalo da zaštitimo one koji su maltretirani, a iz nekog razloga ne mogu sami da reaguju. Za pohvalu je bila reakcija roditelja deteta koje je pisalo neprimereni tekst, koji su shvatili ozbiljnost situacije i važnost adekvatnog reagovanja.

Kao učitelj sam, a verujem i svi vi, imala situacije kada deca pokušavaju da razmirice rešavaju na nedopustiv način. Ovakve situacije, koje se na sreću veoma retko događaju u mom odeljenju, rešavamo u okviru naše zajednice. Roditelji su uvek bili tu da pomognu i razgovaraju sa svojom decom. Važno je da su u tim trenucima bili na strani prijateljstva, zajedništva i pravde. Zbog takvih reakcija sam im neizmerno zahvalna.

Prevencija nasilja je veoma najvažnija, da nemili događaji ne bi doveli u tešku situaciju bilo koje dete. Neki bi rekli da mnogo idealizujem stvari ili da preterujem jer ne mogu svakom pomoći. Bez obzira na to, uvek ću se truditi da reagujem i dam sve od sebe. Jedino tako, ako svako od nas svojim primerom pokaže da ne podržava nasilje, ono će izgubiti uporište. Tada više nećemo upirati prst u drugoga i pitati se: “Ko je kriv?!”

Tanja Vrečko