Nedostatak fiskulturnih sala i zapušteni školski toaleti i dalje su problem u značajnom broju škola u Srbiji, iako su za izgradnju sala i renoviranje školskih objekata poslednjih petnaestak godina izdvojena značajna sredstva iz budžeta i donacija. Ipak, čini se da se naše škole suočavaju sa mnogo većim problemom – da nemaju čak ni osnovna sredstva za higijenu. Serija tekstova koje je Školski portal objavio o promenama u obrazovnom sistemu, od reformisanih programa, uvođenja novih predmeta, elektronskog dnevnika i drugih novina, bez izuzetka je bila praćena komentarima naših čitalaca (pre svega nastavnika i roditelja) da država najpre treba školama da obezbedi sapun i toalet papir.

Mini istraživanje koje smo sproveli po osnovnim i srednjim školama ukazuje da je situacija veoma različita, ne samo među školama u različitim regionima, već i u istom gradu, te da je manjak sapuna i papira vrh ledenog brega u hroničnom nedostatku para za materijalne troškove koje plaćaju lokalne samouprave.

Troškovi za održavanje higijene u školi utvrđeni su pravilnicima o finansiranju, i to na  osnovu potrebne količine materijala, zavisno od delatnosti škole i tekućih cena. Kada je reč o količini materijala propisani su normativi koliko školama sleduje deterdženta i drugih hemikalija za održavanje higijene prostora i opreme, a koliko za održavanje higijene u školskoj kuhinji. Tako, na primer, učeniku koji je na ishrani godišnje sleduje 200 grama sapuna, a 500 grama po radniku koji radi na održavanju higijene prostora, grejanja i pripreme i distribucije hrane,

U pravilnicima nigde nije taksativno navedeno koliko se nabavlja sapuna i toalet papira po broju učenika i nastavnika, a lokalne samouprave prebacuju školama ukupna sredstva za materijalne troškove, u koje spadaju i grejanje, voda, struja…

Goran Manojlović, predsednik gradskog odbora Unije sindikata prosvetnih radnika Zaječar kaže za Školski portal da lokalne samouprave uglavnom ne poštuju normative, niti isplaćuju dovoljno novca za materijalne troškove, pa se škole snalaze kako znaju i umeju. Planirani budžet se usvoji, ali je njegova realizacija manja, pa su škole prinuđene da štede: objekat se ne riba pre i popodne već samo jednom, plaća se  najurgentnije…

Najteže je školama sa blokiranim računima. Prema podacima koje je Školski portal dobio u Narodnoj banci Srbije, u ovom trenutku su blokirani računi 76 osnovnih i srednjih škola, čije neizmirene obaveze bez obračunatih kamata iznose 242 miliona dinara.

- Kada škola uđe u blokadu, automatski se blokira račun na koji se uplaćuju sredstva za materijalne troškove. Osim toga, dobavljači od kojih se kupuju sredstva za higijenu ne žele da ih prodaju kada saznaju da je neka škola u blokadi, jer su svesni da im neće biti plaćeno u predviđenom roku, niti mogu da procene koliko će blokada trajati. Pomažu donatori, uglavnom su to roditelji učenika, negde škola koja nije u blokadi nabavi sredstva za onu koja jeste…- kaže Manojlović, napominjući da nabavka higijenskih sredstava ne košta mnogo i da to nisu jedine stavke koje školama nedostaju, a to ilustruje primerom da je bilo situacija da škola ostane sa svega pet, šest papira za fotokopiranje.

Pre godinu dana gotovo sve zaječarske škole imale su blokirane račune zbog duga dobavljačima koji je iznosio oko 200 miliona dinara, a izvršitelji su počeli da popisuju imovinu. Situacije je bila toliko loša da nije bilo kreda, deterdženta, isklučeni su telefoni, internet… Dugovalo se na sve strane, od uglja, struje, komunalija, prevoza, jubilarnih nagrada…Iz te situacije se nekako izašlo, ali sada preti nova blokada.

Manojlović kaže da je između 350 i 400 prosvetnih radnika u tom gradu podnelo tužbe zbog neplaćenog prevoza u poslednjih godinu i po dana i dobilo spor na prvostepenoj instanci, tako da je samo pitanje trenutka kada će računi škola ponovo biti blokirani.

Iskustva beogradskih škola su veoma različita iako je finasiranje redovno i dolazi sa istog mesta.  

-  Za materijalne troškove za škole budžetom grada Beograda za 2017. godinu obezbeđeno je ukupno 1,09 milijardi dinara i to 686 miliona za osnovne i 402 miliona dinara za srednje škole. Ovo je zbirna suma za materijalne troškove škola u okviru koje direktori sami raspoređuju novac za mesečne troškove koje imaju uključujući i sredstva za higijenu. Sekretarijatu za obrazovanje i dečju zaštitu nisu stizale primedbe ni roditelja, ni nastavnika na ovu temu. Smatramo da novca ima dovoljno i da deci u školama sredstva za higijenu ne bi smela da nedostaju, o čemu su direktori dužni da vode računa – kažu za Školski portal u Sekretarijatu za obrazovanje.

Ako je suditi po situaciji u školama, mnogi direktori nisu odradili taj posao kako valja. Osnovnih higijenskih sredstava ima uglavnom za nastavnike, a u učeničkim toaletima negde se može naći samo tečni sapun. Ima i izuzetaka, kao što je Osnovna škola “Josif Pančić”, u kojoj su nam đaci potvrdili da ništa ne fali. Direktor te škole Milan Bajić kaže za Školski portal da su sredstva koja prenosi Sekretarijat za obrazovanje sasvim dovoljna, a da su za brzo trošenje papira i tečnog sapuna i lomljenje aparature krivi neodgovorni đaci.

- Mislim da je to i najveći problem - bahat odnos malog broja učenika prema sredstvima za higijenu zbog koga su u problemu ostali učenici – ističe Bajić.

I u drugim školama kažu da rolne papira nestaju u rekordnom roku jer đacima služe za igru, zbog čega ih i ne stavljaju u toalete. Nije redak slučaj da škole traže od roditelja, uglavnom prvaka, da povremeno donose osnovna higijenska sredstva. S druge strane, neki direktori beogradskih škola se žale da nemaju novca za ovu namenu, ali čak i da je tako postavlja se pitanje zašto sredstva za higijenu ne kupuju od novca koji prihoduju od izdavanja sala i drugog školskog prostora.

Goran Manojlović kaže da se taj novac često troši netransparentno i ne zna se gde završava. A kada bi se poslovalo drugačije, ravnomernom i pravilnom raspodelom mogao bi se podmiriti deo materijalnih troškova, stručno usavrašavanje i druge stvari za koje školama hronično nedostaje novac.

Vesna Stamenić