Ne samo da odgovorima na pitanja da li su uniforme neophodne, koji je njihov cilj i ko će da ih plati, nismo bliži ni posle godinu dana od kada je ministar prosvete Mladen Šarčević izneo u javnost ideju o uvođenju uniformi, već se diskusija dodatno rasplamsala nakon nedavne promocije u vrčinskoj Osnovnoj školi „Sveti Sava“.

Sve je krenulo pre godinu dana kada je prosvetna vlast poslala osnovnim škola obaveštenje da anketiraju učenike i roditelje, kako bi čuli šta oni o tome misle. Prvi propust je načinjen time što nije naveden precizan rok u kojem je anketu trebalo sprovesti. Otezanje je trajalo bezmalo do proleća, kada smo dobili nepotpune i neprecizne podatke, jer znatan deo škola do danas nije sproveo ispitivanje. U obaveštenju Ministarstva pitalo je da treba pribaviti i mišljenje učenika, ali bez preciziranja kako to izvesti u mlađim razredima, pa smo imali situacije da roditelji zaokruže jedno, a dete drugo mišljenje. Nejasno je da li su škole u takvim slučajevima brojale glasove roditelja ili njihove dece. Tačan broj škola koje su podržale ideju Ministarstva se ne zna, niti je igde objavljen spisak kako se koja osmoletka izjasnila. Pominje se podatak da je 55 odsto škola reklo „za“, ali se nezvanično priča da je reč o procentu od ukupnog broja škola koje su sprovele anketu, a ne od ukupnog broja osmoletki u Srbiji. U koliko škola je anketa urađena, takođe nije poznato.

Još jedan sporan momenat je činjenica da je anketiranje rađeno, a da roditelji i deca nisu znali kako će uniforme izgledati (da li, dakle, glasaju za kecelju, mantil, majicu ili komplete kakve gledaju u stranim serijama) i što je najvažnije ko će da ih plati. U nekim školama toliko su se uneli u kreranje da su osmislili i po tri, četiri kombinacije, sa desetak komada garderobe, a kada su sve to proračunali, ispalo je roditelji moraju da plate i po sto evra samo za jednu godinu, pa je entuzijazam onih koji su glasali „za“ naglo opao.

Otvorila su se još neke dileme: da li uniforme treba uvoditi ako je, recimo, 51 odsto roditelja za to ili treba obezbediti najmanje dvotrećinsku većinu? Da li je opravdano da manjini koja se sa tim ne slaže škola obezbedi uniforme, jer su im nametnute, a oni koji ih podržavaju treba i da ih plate?

Promocija

Pre nekoliko dana imali smo priliku da vidimo kako cela priča izgleda „iz oka“ poznate dizajnerke Dragane Ognjenović, koja je besplatno kreirala uniforme za jedno odeljenje prvog razreda OŠ „Sveti Sava“. Javnost se i oko toga podelila – jedni su bili oduševljeni izgledom mališana, drugima se nisu svidele ni boje, ni propratni detalji. Imali su zamerke šta će deci kravate, da li mogu da sede u sakoima i košuljama, zašto devojčice nose suknje, šta će obući umesto dokolenica kad zahladi... Postavilo se i pitanje zar nije u startu napravljena diskriminacija jer je uniforme dobilo samo jedno odeljenje prvaka, a u školi nisu mogli da odgovore na novinarska pitanja u čemu će deca narednih dana dolaziti na nastavu, jer imaju samo jedan komplet. Podatak da ta uniforma košta oko šest hiljada dinara je pomenut nezvanično, ali je sutradan u javnosti netačno interpretiran da roditelji moraju da plate toliko, iako je ministar jasno rekao da je to bio samo jedan od primera kako uniforme mogu da izgledaju. Potpuno je jasno da je cela priča urađena u promotivne svrhe (što se pokazalo dobro za deo javnosti koji je bio oduševljen prikazanim) i da je tim potezom Ministarstvo zapravo platilo promociju cele ideje. Deca iz pomenutog odeljenja verovatno će uniforme obući u nekim svečanijim prilikama, a nakon što im omale, pitanje je gde će završiti.

Na tom događaju čuli smo i komentare da uniforma može da košta mnogo manje, ne šest, već hiljadu dinara. Da - ukoliko se kupi samo jedna majica, ali pošto u startu treba obezbediti najmanje četiri, pet, suma nije tako beznačajna. Bez obzira na to da li se škola opredeli samo za majicu ili i gornji i donji deo, potrebno je da deca imaju više komada za presvlačenje, kao i zimsku i letnju varijantu, što poskupljuje troškove. Takođe smo čuli obrazloženje da roditelji neće skuplje plaćati, jer će umesto što i inače kupuju deci garderobu, te pare preusmeriti na uniforme. Čak i da pretpostavimo da deca dobiju obične ili polo majice sa logom škole, pitanje je koliko će njih pristati da u tome bude i van učionice, da ide napolje, na trening ili druge aktivnosti. Prosvetna vlast je itekako svesna da se ovde ne radi o trošku od par stotina dinara, pa se nije zaletala da roditeljima nameće ono što sami moraju da plate. Izbegli su i mogućnost da narede školama da deo sopstvenih prihoda preusmere za nabavku uniformi, jer sve ustanove ne raspolažu tim sredsvima. Čuli smo tezu da će tekstilne škole besplatno da šiju toliki broj uniformi, ali ne i šta o tome misle te škole.  

Argumenti

Jedan od ključnih argumenata za uvođenje uniformi je uvođenje reda u škole, koji podrazumeva i pristojno odevanje, što je u redu. Ali kao da se zaboravlja da je svaka škola obavezna da donese pravilnik o ponašanju, u kojem je regulisano i oblačenje i učenika i zaposlenih i roditelja. Dakle, ako se donesu jasna pravila i to u saradnji sa đacima i ako se toga svi pridržavaju, problem neprikladnog oblačenja može da se reši. Škole koje insistiraju na poštovanju ovih pravila generalno nemaju problema sa neadekvatnim oblačenjem, ali to podrazumeva da se pravila ne odnose samo na đake već i na nastavnike, kao i roditelje. Ne treba zaboraviti jednu važnu stvar – opšta nemaština dovela je do toga da se poslednjih dvadesetak godina nije postavljalo pitanje u čemu se dolazi na časove, pa su pantalone i farmerke deca zamenila trenerkama. Školska dvorišta nam liče na fudbalske stadione, ali se protiv toga ne bune ni nastavnici, ni roditelji. Ako neko ima novca za trenerku, ima i za farmerke. Obrazloženje roditelja da je deci u trenerkama udobno je neprihvatljivo. Oblačenjem se pokazuje i odnos prema školi kao instituciji i obrazovanju uopšte.

Činjenica je da najviše problema sa oblačenjem ima u srednjim školama u kojima se uvođenje uniformi ne planira, jer je vlast svesna da će biti otpora. Negodovanja ima već od petog razreda, zbog čega u malom broju škola koje su ih uvele uniforme nose samo đaci od prvog do četvrtog razreda. Možemo da se složimo da postavljanje pravila od ranog uzrasta pozitivno deluje kasnije, ali isto tako postoji opasnost da deca jedva čekaju da se otarase uniformi i slobodu u oblačenju shvate na pogrešan način.

Razlike

Drugi argument u prilog uniformama je da će time biti ukinute ili smanjenje socijalne razlike je vrlo diskutabilan. Ako deca nose samo gornji deo, razlike će se videti u najmanju ruku po patikama, a čak i da se uvedu bluze i pantalone ili suknje, teško da će obuća biti jednoobrazna. Mobilne telefone da ne pominjemo. Pojedini stručnjaci s pravom pitaju da li je cilj škole da skriva socijalne razlike ili država mora da preduzima korake da one budu što manje. Kakvu poruku šaljemo decu? Da je forma važnija od suštine? Često čujemo da uniforme imaju drugi obrazovni sistemi, te da ih nose deca iz najboljih svetskih škola. Ali zaboravlja se da uniforme u skupim školama na zapadu nisu uvedene da bi se smanjile socijalne razlike već da bi se naglasilo da deca idu u prestižne privatne škole i time pokazuju svoj visok društveni status.

Kada je reč o razlikama, u javnosti se čuju i stavovi da država mora da propiše kako će uniforme izgledati, da se ne bi desilo da se jedni izdvajaju po skupim kombinacijama, a drugi po jeftinim. Ministar je rekao da se neće nametati đacima da izgledaju isto i da škole treba da zadrži svoj identitet, ali bi bilo dobro da se propiše šta čini uniformu, a da se deci i nastavnicima ostavi da osmisle boje, logo i druga obeležja.

Teze da se nošenjem uniformi povećava pripadnost određenoj školi tumači se dvojako. Jedni se s tim slažu i u prilog navode pomenute inostrane škole, drugi smatraju da se pripadnost može razvijati na druge načine - kroz zajedničke aktivnosti i saradnju. Kao kontraargument se navodi i to da deca ne treba da osećaju pripadnost samo jednoj školi, te da snažno identifikovanje sa svojoj školom može da bude uzrok sukoba sa učenicima drugih škola i besmislenog rivaliziranja i takmičenja. Argument da se nošenjem uniformi povećava bezbednost, jer se na odmorima u školskom dvorištu jasno vidi ko je „uljez“ takođe se različito prihvata – za jedne je to opravdan razlog za uniformisanje, dok drugi pitaju šta rade dežurni nastavnici i školsko obezbeđenje, ako ćemo ovako važno pitanje rešavati uniformama.

Šta god da država odluči jasno je da se svi neće složiti i da će uvek nešto biti sporno. Ali je sigurno da će svoj naum lakše sprovesti ako za to obezbedi novac. U situaciji kada veliki broj porodica jedva sastavlja kraj s krajem i kada svakog septembra slušamo negodovanja zbog skupih udžbenika i ekskurzija, jasno je da bi nov namet na kućni budžet za uniforme u ovom trenutku bio kontraproduktivan. Zato je dobro što Ministarstvo nije u ovu priču ušlo ultimativno i što je ostavilo vremena da ideja „sazri“ u javnosti. Mnogo koraka treba načiniti da bi se, ne samo došlo do prihvatljivog rešenja za većinu, već i da celu priču ne prate sumnje o eventualnim neregularnostima kada na red dođe nabavka uniformi.

Vesna Stamenić

Foto: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja