Više od dve godine traje borba Udruženja “Klackalica” koje okuplja roditelje dece sa invaliditetom i koja ostvaruju pravo na dodatnu podršku, da se njihovoj deci obezbede pedagoški asistenti, ali pomaka još uvek nema. U ovom trenutku pedagoški asistenti su u najvećem broju slučajeva angažovani kao podrška deci romske nacionalne manjine, iako zakon predviđa da na njih mogu da računaju i druga deca iz osetljivih grupa. Iz Ministarstva prosvete najavljuju da će broj pedagoških asistenata biti povećan i da će ova oblast biti detaljnije regulisana donošenjem pravilnika o pedagoškim asistentima, koji, pre svega, treba da propiše kriterijume za njihovo angažovanje.

Mnoge porodice dobile su mišljenje interresorne komisije da je detetu potrebna dodatna obrazovna podrška pedagoškog asistenta, ali im umesto toga lokalne samouprave nude personalnog ili ličnog pratioca, koji je usluga iz oblasti socijalne zaštite i njegov zadatak je da pomogne detetu u savladavanju fizičkih barijera, kretanju,...i što boljem osamostaljivanju u svakodnevnim životnim situacijama. U praksi se dešava da lični pratilac, naročito ako je psiholog ili pedagog po formalnom obrazovanju, preuzima ulogu pedagoškog asistenta za koju nije obučen, kao što se i od nekih pedagoških asistenata očekuje da detetu pruže usluge ličnog pratioca.

Trenutno je angažovano  tek 179 pedagoških asistenata i najvećim delom pružaju podršku romskoj deci. Njihov prevashodni zadatak je da osiguraju upis u obrazovne ustanove, da rade na redovnosti pohađanja nastave i pružaju pomoć u učenju, bilo u školi ili naseljima gde ta deca žive, objašnjava za Školski portal Gordana Cvetković, rukovodilac Grupe za socijalnu inkluziju u Ministarstvu prosvete.  

- Sledeći korak Ministarstva je da u okviru sektorske budžetske podrške povećamo broj pedagoških asistenata za još oko 50. Namera nam je da dobro snimimo trenutnu situaciju,  jer se od uvođenja pedagoških asistenata u sistem, u nekim školama broj učenika povećao, a u nekim smanjio, da postojeće kapacitete racionalno koristimo i da vidimo kojim ustanovama je najpotrebnije angažovanje asistenata. Naravno da njihov trenutni broj nije dovoljan. Postojeći pedagoški asistenti su prošli brojne obuke i osposobljeni su da pružaju podršku u učenju, ali oni nisu ti koji samostalno planiraju način rada i sadržaje već pre svega pružaju pomoć u realizaciji onoga što je nastavnik pripremio – kaže Cvetković.

Komentarišući primedbe roditelja da neke škole ne obezbeđuju dodatnu podršku deci sa smetnjama u razvoju, te da se sve svodi na entuzijazam pojednih nastavnika, Cvetković kaže da naš obrazovni sistem polako uči timski rad, ali da nijedan nastavnik i učitelj ne treba da bude sam u tom poslu i za svakog učenika treba da se angažuje tim. Ukazuje i da u sistemu postoje resursi koji nisu dovoljno iskorišćeni, kao i drugi mehanizmi za pružanje podrške deci sa smetnjama u razvoju. Kao primer navodi da je inovirano stručno uputstvo kako da zaposleni u školama za decu sa smetnjama u razvoju pružaju podršku nastavnicima, roditeljima i deci koja su u redovnom sistemu. Cvetković ističe da ne postoji prepreka da se defektolozi u okviru svog radnog vremena angažuju u redovnim školama, ali ukazuje da se u nekim obrazovnim ustanovama nastavni proces svodi na to da defektolog radi sa jednim đakom, a nastavnik sa ostatkom odeljenja. A bez spajanja ta dva procesa nema rezultata.

Cvetković kaže da je u toku izrada pravilnika o pedagoškim asistentima i da on nije mogao da bude donet jer se čekalo usvajanje novog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Taj pravilnik, kako kaže, pre svega treba da precizira kriterijume za angažovanje pedagoških asistenata i opis poslova kojima se bave.

Stručnjaci ukazuju da ni bogatije države ne mogu da priušte da svako dete sa smetnjama u razvoju ima svog pedagoškog asistenta, niti je to suština inkluzije.

Milena Jerotijević, psiholog i članica Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju, ukazuje za Školski portal da pedagoški asistent nije asistent detetu, već nastavniku - on je asistent na nivou odeljenja i škole u celini. On po definiciji i zakonu pripada obrazovnom sistemu, a ne roditeljskom ili nevladinom sektoru.

- Pedagoški asistent je osoba koja ima pedagoške kompetencije, nezavisno od toga da li ima formalno pedagoško obrazovanje. On je asistent u školi nastavniku u odeljenju i sa njim pravi dogovor kako će izgledati rad u odeljenju, kada nastavnik radi sa detetom kome je potrebna dodatna podrška, a za to vreme pedagoški asistent radi sa ostalim učenicima, kada rade zajedno, a kada nastavnik kaže pedagoškom asistentu da obrati pažnju na određeno dete. Nastavnik je taj koji upravlja odeljenjem, a pedagoški asistent radi po usmeravaju, dogovoru i partnerski sa njim – naglašava Jerotijević.

U praksi se, kako kaže, dešava da jedan asistent radi sa jednim detetom, ali on nije pedagoški već asistent tom detetu. Slikovito navodi primer iz učionice gde dete sa smetnjama u razvoju uvek sedi u poslednjoj klupi do zida, a do njega je asistent (što ograničava kretanje tog deteta, daje mu osećaj teskobe i sprečava kontakt sa drugom decom i nastavnikom) i oni su specijalno odeljenje od dva člana u okviru redovnog odeljenja od kojeg se nastavnik distancira. A to, prema rečima naše sagovornice, nije inkluzija već segregacija. Nastavnicima koji  nemaju dovoljno profesionalnih kompetencija, potreban je baš ovakav “asistent” da bi na njega prebacili svu odgovornost, navodi Milena Jerotijević.

Priče o nedovoljnom broju pedagoških asistenata ona ocenjuje kao “izgovore”.

- U školi postoje resursi da se iz postojećeg kadra ljudi angažuju kao pedagoški asistenti svojim kolegama, ali mnogi neće tako da rade. Zakonom je definisana 40-časovna radna nedelja, ali se većini radno vreme svodi na neposredan rad sa učenicima – navodi Jerotijević.

Upitana ko je odgovoran što se u nekim obrazovnim ustanovama inkluzija svodi samo na timsku izradu IOP-a, za čije sprovođenje nastavnici potom nemaju podršku, ona napominje  da je odgovornost pre svega na školi, ali i na odgovarajućim službama Ministarstva prosvete čiji zaposleni, kada je u pitanju kvalitet obrazovanja, uvek ističu da su nemoćni u odnosu na to kako se u školama radi. Dokaz za to je, kako kaže, to što u Srbiji ima veoma dobrih predškolskih ustanova i škola, koje su sa mnogo manje materijalnih resursa postigle visok stepen inkluzivnosti, nego one u kojima su ti resursi veći.

Marija Protić iz Udruženja roditelja “Klackalica”, kaže za Školski portal da je interessorna komisija dala mišljenje da njena ćerka dobije podršku pedagoškog asistenta, ali da joj je umesto toga ponuđen lični pratilac, koga je ona odbila.

- Nisam htela da pristanem na to, jer oni često naprave više štete nego koristi tako da dete dobije tretmane na času, umesto da se uključi u nastavu ili izađu sa detetom iz učionice da vežba hod, rade sami nešto u biblioteci…pa se dete isključuje, umesto da se uključuje u obrazovni proces. Moja ćerka ima pomoć logopeda, defektologa, reedukatora psihomotorike, oni su sa učiteljicom i sa mnom tim, ali bi pedagoški asistent sve to trebalo da uveže. Mislim da bi moje dete mnogo bolje napredovalo da ima pedagoškog asistenta. Nemam ništa protiv da dece romske nacionalnosti imaju pedagoške asistente, ali smatram da treba da ih dobiju i sva ostala deca - kaže Marija Protić, koja se ovim povodom više pita obraćala Ministarstvu prosvete, nadležnim institucijama u pokrajini i Povereniku za zaštitu ravnopravnost.

Ona smatra da novac nije prepreka da se angažuje veći broj pedagoških asistenata, napominjući su taj problem rešile neke lokalne samouprave poput Vršca, Pančeva i Bačke Palanke. Naša saogovornica ističe da Ministarstvo krši Pravilnik o programu obuke za pedagoške asistente, koji propisuje da se konkurs za prijem kandidata raspisuje svakake godine 1. aprila, a obuka počinje 1. juna. Dodaje i da joj u Ministarstvu nisu rekli da je problem nedostatak novca, već to što nema obučenih asistenata i da ne mogu da ih uposle zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru.

Ona ističe da bi u Srbiji trebalo da bude oko 3.000 pedagoških asistenata, odnosno po jedan ili dva u svakoj školi.

Vesna Stamenić