Većina roditelja želi da njihova deca ostvare svoj akademski potencijal i spremna je da ulože mnogo novca i truda toga radi. Poslednjih godina neki naučnici su predstavili dokaze da su dve aktivnosti naročito podsticajne za razvoj kognitivnih sposobnosti – igranje šaha i učenje muzike. Međutim, koliko je to zaista tačno?

Dok su naučnici kao zajednica skeptični prema ovakvim nalazima, novinari, s druge strane, manje brinu o objektivnosti a više o senzaciji koju takve tvrdnje mogu izazvati. Zbog toga oberučke prihvataju svaki rezultat koji bi mogao da se pretvori u privlačan naslov koji obećava roditeljima brz i lak put do genijalnog i talentovanog deteta.

Kako bi proverili pouzdanost rezultata studija koje u šahu ili bavljenju muzikom vide ključ za razvoj superiornih kognitivnih sposobnosti, britanski psiholozi Đovani Sala i Fendad Gobe sproveli su dve meta-analize, obuhvativši podatke iz brojnih studija.

Ono što su utvrdili jeste da deca koja igraju šah ili se bave muzikom postižu bolje rezultate na testovima inteligencije u odnosu na vršnjake koji se ne bave ovim aktivnostima. Ove studije su, doduše, utvrdile podudarnost ali ne i uzročno posledičnu vezu – moguće je da je tajna u tome što pametniju decu ovakve aktivnosti jednostavno više privlače.

Ideja koja stoji iza teorije da šah ili muzika mogu poboljšati inteligenciju je zasnovana na konceptu prenosa znanja, odnosno verovanju da će znanje stečeno u jednoj disciplini da se prenese i na druge oblasti. Međutim, postojanje efekta prenošenja znanja opovrgnuto je u seriji eksperimenata koje su još početkom 20. veka izveli psiholozi Edvard Torndajk i Robert Vudvord.

Ono što su dvojica naučnika pronašli, jeste da se neke sposobnosti mogu prenostiti ukoliko su dva zadatka slična i to su nazvali transfer na osnovu bliskosti. Zbog toga nam je učenje italijanskog lakše ako već znamo latinski jezik, budući da su dva jezika srodna. Ali prenos znanja između dve nepovezane oblasti prosto nije moguć. Učenje latinskog neće vam olakšati učenje matematike.

Međutim, nakon njihovog istraživanja, ideja o prenosu znanja nije zauvek odbačena, usled njene neodoljive privlačnosti za sve ljubitelje brzih i lakih rešenja.

Otuda i gorepomenuta meta-analiza Sale i Gobea o uticaju muzike i šaha. Koja je, na žalost po one koji su se ponadali da šahom i muzikom od svoje dece mogu stvoriti genijalce, potvrdila više od jednog veka stare zaključke Torndajka i Vudvorda. Studije koje su bile metodološki najutemeljenije su pokazale malo ili nimalo dobrobiti od bavljenja muzikom, a sličan je slučaj i sa šahom.

Zaključak dvojice naučnika je da ni šah niti muzika ne predstavljaju aktivnosti koje povećavaju kognitivne sposobnosti kao što se često tvrdi. Ne postoje opšte koristi ni od igranja video igrica, što se takođe često može čuti u medijima.

S druge strane, Sala i Gobe ne poriču da ovakve teorije veoma pozitivno utiču na multimilionsku industriju proizvoda za podsticanje dečije inteligencije i njihovu zaradu. Iako se takve kompanije stalno pozivaju na rezultate nekih istraživanja, zapravo je iza svega toga mnogo marketinga a nimalo dokaza.

Ako vaše dete pokazuje interesovanje za šah ili muziku – ili fudbal ili kompjutere ili nešto treće  – svakako ga podržite. Sve su to sjajne aktivnosti same po sebi. Ali ne očekujte da će učiniti čuda za vaše dete niti ih naturajte klincima iz nekih pogrešnih razloga. Samo ćete im pokvariti zadovoljstvo i ubiti želju za učenjem.

Izvor: Detinjarije.com