Ja sam od onih nastavnika koji nemaju problem sa inkluzijom. Doduše, svestan sam svih problema koje ona sobom nosi – nedostatka tehničke podrške, ljudstva, novca, obuka i odgovora. Međutim, verujem da, kao društvo, ne smemo da vrednujemo da su neka deca i neki ljudi nevidljivi samo zato što nemaju jednake saznajne ili već kakve mogućnosti. Jeste, naslušao sam se toga da mi ne možemo da pružimo „pomoć“, „negu“ ili šta već jednako dobro kao neko tamo u drugoj, posebnoj zgradi, ako je ikako moguće van našeg vidokruga. To samo znači da treba promeniti postojeće uslove za inkluziju, a ne i da nje nema. Jer ono što mi možemo da pružimo je uključivanje u društvo. A to je neprocenjivo jer ja želim da mi živimo u društvu koje je dobro i humano.

I dok ljudi koji propagiraju inkluziju ujedno propagiraju i različitost, što je sasvim u redu – propagira je i sama priroda, a mi biolozi to dobro znamo, nekako im stalno izmiče da se ta različitost sprovede na nivou svih đaka u školi. Naravno, oni će da kažu da je i uputno da ja to radim i da individualizujem nastavu, ali ja to, zaista, ne mogu da slušam. Individualizacija nastave za njih trideset i sve to puta deset (koliko ima odeljenja) nije ništa više od jedne lepe bajke.

Kao nastavnik uvek imam nedoumice. Da li je važno da moji đaci nauče šta su miofibrili i da se baš zovu aktin i miozin? I dok ja imam te glavolomke, đak na dodatnoj nastavi kaže da mu se ne dopada što škola „uprosečuje“ i što on, na redovnim časovima, mora da sluša nešto što već zna. Njemu miofibrili ne predstavljaju problem, već mu je problem što većinu stvari koje predajem ne doživljava kao nešto što je namenjeno njemu. Koliko god bio spretan i vičan, ne mogu da izbegnem da taj moj sjajni đak izgubi dobar deo svog vremena dok ja objašnjavam nešto što je njemu potpuno jednostavno.

Iako smo mi nastavnici već poslovično superheroji koji sve mogu i sve postižu i nedajbože da nešto ne možemo jer to znači i da nismo dobri u svom poslu, ipak neke stvari moraju da se reše sistemski. Standardi donekle pomažu, ali samo kod procenjivanja koliko je šta neki đak savladao. Možda bi, ipak, bilo bolje više vrednovati neke dodatne aktivnosti i praviti ako ne striktna, a ono blaga usmerenja đaka kroz upravo takve aktivnosti. Drugim rečima, redovna nastava bi mogla da „uprosečuje“ i dalje, ali sa značajno manjim zahtevima, a da se, onima koji to žele, omogući da se iskažu na časovima koji bi, samo za njih, bili redovni.

Šta imamo sada? Imamo đake koji su loši u matematici i redovno dobijaju dvojke i to ako imaju sreće da nije jedan, ali su, recimo, dobri na časovima stranog jezika. Imamo i matematičke genije koji nisu vešti u pisanju. Imamo mi i đake koji su sposobni za sve ili se Nastavničko veće potrudi da takvi budu. Koliko mi zaista poštujemo inkluziju i različitost ako imamo đake koji ne vole matematiku jer im predstavlja ogroman problem i gde stalno dobijaju loše ocene ili đake koji se dosađuju na fizici jer slušaju nešto o čemu znaju mnogo više od onoga što čuju?

Nikada nisam voleo istoriju, priznajem i nikada je nisam naučio kako treba. To sam tada platio lošim ocenama. Sada, kada pogledam, nije da trpim preterano zbog toga što malo znanja imam iz te oblasti, ali voleo bih da sam imao prilike da naučim više. Možda bih i naučio da smo razmišljali kao čuveni arhitekta koji je imao moto: „manje je više“.

Dejan Bošković