Kada vam prosvetni savetnici dođu na čas jedan od standarda koji će štriklirati (ili, pak, neće) je i da li nastavnik uči đake različitim tehnikama učenja na času. To je smislen standard i mnogo toga govori o umešnosti nastavnika, ali samom nastavniku predstavlja jedan od najvećih problema.

Najpre, u „dobrim starim vremenima“ nas niko nije učio kako da učimo. Pred nas se postavljao zadatak da nešto naučimo (najčešće i ako je ikako moguće napamet) i mi smo to radili (opet najčešće besomučno ponavljajući). Naša škola je bila reproduktivnog karaktera i to je, za naše vreme, bilo koliko-toliko dovoljno. Nije bilo interneta i brze razmene informacija i gotovo jedini izvor saznanja bio je udžbenik. Vremena su se promenila i pred naše đake se postavljaju neki novi zadaci, možda više usmereni ka veštinama nego ka znanjima. Do znanja, ionako, mogu da dođu u par poteza mišem i za nekoliko minuta vremena.

No, kako god sticali znanja ili veštine, naši đaci to rade drugačije od onoga kako smo mi radili. Mogu i oni besomučno da ponavljaju lekciju dokle god je ne nauče, ali takvo znanje neće biti funkcionalno i u najboljem slučaju će „trajati“ dok ne dobiju ocenu u dnevnik. Ta aktivnost je još više obesmišljena onim što sam već pomenuo – informacije su na klik dostupne. Da li zaista ima potrebe pamtiti ih sve?

Umesto odgovora, radije bih poentirao nešto drugo; mi kroz sopstveno školovanje nemamo iskustva u tome kako uče ovi novi i to nam dobrano otežava da im budemo model u tome. Ne preostaje nam ništa drugo nego da u tom pogledu budemo samouki i sopstvenim „snagama“ saznamo nešto o modernim tehnikama učenja. Dobra stvar je da se na internetu mogu pronaći veoma korisni tekstovi.

Drugi problem da ostvarimo standard koji su nam savetnici zadali je gradivo sa kojim se borimo. U biologiji bukvalno trčim kroz gradivo kako bih stigao da ispredajem sve što Program zahteva (veoma verujem da je slična situacija i kod svih ostalih školskih predmeta), tako da mi to daje veoma malo manevarskog prostora da negde udenem i tehnike učenja pride. Koliko sam video, đaci vape za savetima kako nešto efikasnije da nauče, a da ne govorim o tome da nikada nije dovoljno samo objasniti tehniku rada. Treba je i praktikovati i ponoviti što je moguće više puta.

I, napokon, svaki školski predmet ima svoje osobenosti. Što se biologije tiče, dovoljno je raznovrsna da tu i mogu da se osmisle raznovrsne tehnike, ali ne bih smeo da potpišem da je mnogo tehnika jednako efektno kada se primeni na nastavu matematike, na primer.

Uglavnom, standard o kvalitetu nastave nije loše osmišljen i ima svoje opravdanje. Đacima je potrebno da steknu saznanja kako da nauče nešto efikasno; da to mogu i da primene, na primer ili da steknu praksu u tome kako će učiti kada im to nekad u životu zatreba. Naš zadatak je (i to nimalo lak) da naučimo kako ćemo đake tome i naučiti.

Dejan Bošković