Uvek postoje i neki preduslovi, pa bi ovde preduslov bio da se u platnim razredima nastavnička profesija rangira značajno bolje nego što je to danas slučaj. Ako toga nema, gubi se smisao nagrađivanju jer se onda ne nagrađuje obrazovanje i priroda posla. Ne ide da službenik sa srednjom školom u nekoj upravi ima veću platu od nastavnika. Verujem da je posao tog službenika važan i da nije lak, ali teško možemo diskutovati i porediti značaj posla čoveka koji obrazuje mlade generacije, budućnost svakog naroda. Uz to, da je lagano završiti fakultet, imali bismo značajno veći procenat fakultetski obrazovnog kadra, zar ne?

Ne verujem da će se takva uravnilovka ili kako se to već zove ikada desiti, ali bi samo takav sistem bio dobar. Ako već gledamo strane uzore, oni su uspešni baš zato što njihovi nastavnici imaju ugled i status u društvu. To sigurno ne postižu time što su na ivici egzistencije. No, čak i ti sistemi neki sistem nagrađivanja najboljih imaju.

Ovakav sistem jako je teško osmisliti jer mnoge kategorije opšteg tipa odlikuju dobrog nastavnika. I što je bitnije, jako teško su merljive. Recimo, kako izmeriti da nastavnik stvara podsticajnu sredinu na času ili da razvija kritičko mišljenje kod đaka? Neke druge reference ipak je moguće izmeriti, poput godina radnog staža. Radni staž je pokazatelj nekog iskustva, ali nije obavezno i pokazatelj dobrog rada. Mi trenutno samo to nagrađujemo u školskom sistemu i ima mišljenja da je jedino to i potrebno nagrađivati. Saglasan sam da iskustvo treba ceniti i zbog toga što je ono značajno i za mlađe nastavnike. Ipak, nije dovoljno.

Prema rečima ministra, a i prema onome što sam u medijima video, vrednovaće se testovi postignuća đaka. I to je u redu jer takvi testovi daju neku sliku o radu nastavnika. Ipak, svi metodičari znaju da bi naučno istraživanje ili istraživanje praktičnog rada, kako želite, bilo pogrešno ako bi postojao samo finalni test koji bi izmerio, da tako kažem, neku inovativnu metodu. Razlog je očigledan; tada ne bismo znali da li je rezultate dala (ili nije) eksperimentalna metoda ili su rezultati posledica toga što su eksperimentom zahvaćeni inače bolji đaci. To se prevazilazi inicijalnim testiranjem koje odmerava „snage“ kontrolnog i eksperimentalnog odeljenja. Tek kada imamo ujednačena postignuća na takvom testu možemo da počnemo eksperiment. Ono što hoću da kažem je da nisu sva odeljenja, generacije, učenici jednaki po svojim sposobnostima i koliko god se jedan nastavnik trudio, a drugi ne, rezultati uopšte ne moraju da idu u prilog onom prvom. Neko će dobiti odeljenja sa više boljih đaka, neko sa više onih drugih i rezultati na testu će se razlikovati, čak i kod istog nastavnika u različitim godinama.

Dakle, ovaj problem bismo rešili ako bi, osim finalnog testa, postojao i inicijalni i ako ne bismo gledali isključivo krajnja postignuća, već i koliki je napredak postignut. Sa druge strane, neki prag znanja mora da postoji u svakom slučaju jer se naše školstvo bazira na standardima, a uskoro i na ishodima.

Koliko god možemo da rešimo ovaj problem, pojavljuje se novi; školski predmeti nisu jednaki među sobom i nemaju iste ciljeve. Za moju biologiju ćemo relativno lako tako što ćemo dati test znanja i nećemo biti ambiciozni da merimo ispravan stav i praktikovanje odgovarajućih navika prema životnoj sredini i ličnoj higijeni, što je čak i najvažniji cilj učenja tog predmeta. Šta da radimo sa fizičkim vaspitanjem? O tome, u narednom članku.

Dejan Bošković