Učenje je složen proces koji zahteva mentalni napor, koncentraciju, upornost. Kvalitet učenja takođe zavisi i od motivacije koja je ključni pokretač tog procesa. Motivacija određuje najveći deo ljudskog ponašanja pa samim tim i učenja. Radni učinak, učenje i sve ostalo čime se bavimo može biti na mnogo višem nivou, ako je osoba ili učenik sa jakom motivacijom. U ovom tekstu neću navoditi definicije motivacije zato što ih ima mnogo u zavisnosti od autora i pravca kojem pripadaju. U suštini pojam motivacije nam je svima jasan što je najvažnije za razumevanje suštine ovog teksta.

Postoje dve vrste motivacije - intrinzična i ekstrinzična.

Intrinzična motivacija je takozvana unutrašnja motivacija. To je sve ono što nas navodi na aktivnost da bi smo zadovoljili unutrašnje potrebe, a to su:

• fizičke i psihološke potrebe kao što je uspeh, potreba za druženjem …

• razmišljanja i stavovi koje čine pojam o sebi, očekivanja, merila vrednosti…

• emocije

• potreba za samoaktualizacijom

• nezadovoljstvo trenutnim stanjem ili ocenom

• potreba za izazovima

• lični ciljevi višeg nivoa od trenutnih

• nezadovoljstvo zbog izostajanja priznanja

• drugačijim doživljajem sebe, odnosno. postojanje visoke svesti o sebi

Kada deluje intrinzična motivacija tada kažemo da neko uči “za sebe”, zbog želje za novim saznanjima, bez potrebe za nagradom, zbog uživanja u učenju. Kada neko ima intinzičnu motivaciju, ima potrebu za izazovima, koristi istraživačko učenje, a njegov saznajni i socijalni razvoj biće uspešniji.

On uči iz interesovanja, zadovoljsta, prijatno je uzbuđen dok uči, uživa u saznavanju novog. Takva vrsta motivacije obezbeđuje brzo i kvalitetno učenje, pa samim tim i napredovanje, jer se lakše, brže i trajnije pamti, lakše se uviđaju činjenice, lakše se stiže do željenog cilja, a uspeh ne izostaje.

Ekstrinzična motivacija je sve ono što na nas utiče spolja, spoljašnji događaji, procene, radni uslovi, radna sredina, organizacija rada, kultura, članovi tima, nagrađivanje, jednom reči socijalno okruženje ili klima. Ono što je karakteristično za ovu vrstu motivacije jeste da je uvek prati neka nagrada. To u krajnjem slučaju i nije tako loše, ali se postavlja pitanje da li se uči zbog nagrade ili zbog nečeg drugog. Upravo to je ono što lako dovodi do pada ove vrste motivacije i lakog odustajanja od aktivnosti ili učenja. Učenje je površno, ostvaruju se slabiji rezultati, pamćenje je kratkoročno, a pri tom se javlja nesigurnost kao pratilac ove motivacije.

Dobro je da se ove dve vrste motivacije međusobno prepliću i prožimaju. Da bi nam rad sa učenicima bio uspešan i lak, potrebno je prvo da prepoznamo koju vrstu motivacije ima učenik i da je upotrebimo u njegovu korist ili, pak, da ekstrinzičnu pretvorimo u intrinzičnu motivaciju. Nagrada i pohvala u svakom slučaju mora da postoji.

Suzana Miljković