Malo-malo pa se na internetu pojavi neki primer pismenog zadatka iz srpskog jezika koji je „zapalio“, „nasmejao“ ili „oduševio“ region. Onda kreće polemika na društvenim mrežama i portalima: da li je rad dobar ili nije, da li je dobro ocenjen, ko bi koju ocenu dao tom detetu i zbog čega, šta ko misli o pismenim zadacima, nastavnicima, školstvu i tako dalje. Da čovek ne poveruje koliko je nastavnika srpskog jezika među nama. A tema jeste vrlo diskutabilna...

Moja nastavnica srpskog, u srednjoj školi, najviše je volela političke teme. Ako pišete o situaciji u društvu, socijalnoj nejednakosti i nepravdi, sukobu između lidera političkih stranaka, na konju ste! Kome je značilo da dobije pet na pismenom, sve što je trebalo da uradi jeste da temu (koja god da je) okrene na analizu trenutnih političkih zbivanja.

S druge strane, pismeni iz srpskog jezika u osnovnoj školi je bio nešto sasvim drugo. Prvo, nijedno godišnje doba nije bilo zaobiđeno u temama: Zlatna jesen, Stiže nam proleće, Leto je moje omiljeno godišnje doba, Volim zimu, i tako iz godine u godinu. Drugo, rečenice su morale da sadrže što više opisa, i još više od toga, pa su nekako uvek izgledale isto:

Tog jutra su se čarobni zraci zlatnog sunca veselo probijali kroz sive i teške oblake.

Ko je umeo tako da “ukrašava”, dobro je prolazio. Ko nije bio sklon opisivanju, znalo se – nikako ne može petica. Jednolične teme, jednolični opisi...nigde kreativnosti.

Dakle, ispada da se u osnovnoj pozitivno ocenjivalo strogo pridržavanje šablona, a u srednjoj dodvoravanje ukusu profesora. Za mene, pismeni zadatak iz srpskog ne sme da bude ni jedno, ni drugo. Evo čemu on treba da služi...

Četiri pismena zadatka, koje učenici rade u toku školske godine, predstavljaju pravu priliku da se vidi koliko su u stanju da na određene teme i određena pitanja iznesu svoje mišljenje, iskažu sopstveni sud. Da se vidi koliko su zreli, koliko napreduju, da li i koliko razmišljaju o životu i svetu u kom žive, pređenom gradivu (ukoliko se daju teme iz gradiva), koliko su savladali gramatička i pravopisna pravila maternjeg jezika.

Međutim, da bi nastavnik sve to mogao da sagleda iz rada koji mu učenik preda, teme ne treba davati unapred, a pismene ne treba da, umesto đaka, rade mame, tate, tetke, kume itd. Časovi pripreme za pismeni služe tome da đaci reše sve nedoumice koje imaju. Neka pitaju sve što ih interesuje, što im nije jasno – gramatika, pravopis, struktura pismenog, kompozicija sastava... Neka se sto puta ponovi jedno te isto, nema veze. Zato i idu u školu, zato postoje časovi srpskog jezika. Ali, onoga trenutka kad sednu da pišu, želim da znam da iza toga stoji njihova misao, njihov stav, njihova rečenica - kakva god da je, a ne ono što im je kod kuće napisala teta Saveta. Pisanje jeste stvar talenta, baš kao i pevanje, slikanje... Ne mogu svi da budu podjednako talentovani, kao što ne mogu ni svi da budu spretni na časovima fizičkog. Međutim, ima načina da se taj talent razvija i to je poenta obrazovanja. Razvijati potencijale deteta što više, jer niko ne zna gde su mu granice. Možda se među njima nalazi neki novi Andrić, Dučić ili Isidora Sekulić, ali to nikada nećemo saznati zato što nije bilo prilike da se taj talenat prepozna i razvije. Zato što je mama mislila da je dete preumorno i bolje da ona nešto smisli za sutrašnji pismeni iz srpskog. Začas će ona to...šta joj je teško.

A, tako se ne pomaže detetu. Tako mu se odmaže.

Jelena Bratić