Svaki treći srednjoškolac u Beogradu se susreće sa problemima sa emocijama, vršnjacima ili problemima ponašanja zbog kojih im je potrebna dodatna podrška, pokazuju rezultati istraživanja Centra za pozitivan razvoj dece i omladine, u kojem je učestvovalo 563 učenika gimnazija i srednjih stručnih škola. Dečaci prednjače u problemima sa vršnjacima i u ponašanju, dok devojčice imaju izraženije emocionalne probleme. I brojna ranija istraživanja potvrdila su da se đaci osnovnih i srednjih škola susreću sa različitim brigama, od školskih do ljubavnih, ali je primetno da se povećava stepen vršnjačkog nasilja kao i problemi u porodici.

Ipak, kao ohrabrenje dolazi nalaz iz nedavnog istraživanja Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ po kojem su deca iz Srbije srećnija od vršnjaka iz regiona. U toj studiji o zdravstvenom ponašanju školske dece, koja je prošle školske godine sprovedena na uzorku od 3.267 učenika iz 86 škola, gotovo 80 odsto anketiranih đaka petog i sedmog razreda osnovne i prvog razreda srednje škole je reklo da su zadovoljni svojim životom, ocenjujući ga ocenama od sedam do 10 (na skali od nula do 10).  

- Bez obzira na uzrast, slični problemi muče i osnovce i srednjoškolce, samo je intenzitet njihovih osećaja različiti. Mlađe i starije dete će različito doživeti probleme u porodici ili, na primer, simpatije i zaljubljivanje. Problemi koje sam opisao u svom prvom istraživanju ponovili su se i osam godina kasnije, s tom razlikom da je povećan broj porodičnih problema, kao i nedrugarstvo – ukazuje za Školski portal Slobodan Malušić, specijalista pedagogije, koji je u više navrata istraživao šta najviše muči osnovace i srednjoškolce.

A evo do kakvih podataka je došao: petini osnovaca najveći životni problem je vezan za školu, sličan procenat se žali na teškoće unutar porodice, 13 odsto ima probleme sa drugovima, a svaki deseti ljubavne brige. U svojim odgovorima osnovci su navodili da ne vole školu, da su im teški pismeni i kontrolni zadaci, da nemaju motivaciju i da teško uče. U porodici su pristni i fizičko kažnjavanje, nerazumevanje, a mnogim đacima smetaju roditeljska preambicioznost i prevelika očekivanja.

Škola je najveći problem i srednjoškolcima: oni se žale se da je obrazovni sistem loš, da je škola zastarela, da su prepoterećeni gradivom, da uče mnogo bespotrebnih stvari, da im profesori loše objašnjavaju, da su nepravedni… Za razliku od osnovaca kojima je na drugom mestu briga porodica, srednjoškolce su to ljubavni problemi, a zatim i drugarstvo.

Da mladi imaju slične probleme pokazuje i iskustvo psihologa Milene Oparnice. Kao jedan od najprisutnijih navodi motivaciju za rad i sticanje radnih navika, a u skladu s tim, razvijanje stepena tolerancije na frustraciju raznih vrsta i učenje da se naprave  najpre dnevni, a onda i nedeljni i mesečni prioriteti.

- Kako uzrast deteta raste, ono sve više u svoje planove uključuje viziju bliske i dalje budućnosti, što je bitno kod pravljenja ovih prioriteta, a što za veliki broj dece danas predstavlja problema – kaže za Školski portal Oparnica.

Ona dodaje da razvijanje samostalnosti u obavljanju domaćih zadataka, učenja i obaveza mimo škole sve više postaju zajednički  problemi dece i u osnovnim i u srednjim školama.

- Budući da smo socijalna bića kojima je bitno prihvatanje drugih osoba, deci je tokom školovanja važno kako ih doživljava i kako na njih reaguje grupa vršnjaka. Ovaj period  je za njih svojevrsna škola za život gde mogu da steknu pogrešnu predstavu o sebi na osnovu reakcija drugih i da sa tom nerealnom predstavom idu dalje u život. Škola je i za osnovce i za srednjoškolce sada mesto ličnog odmeravanja: vredimo onoliko koliko smo popularni i prihvaćeni u odeljenju, a kriterijumi na osnovu kojih su deca danas  teže da budu prihvaćena su prilično disfunkcionalni za dalji razvoj: skupa i firmirana garderoba, najnoviji model telefona, probijanje granica koje često krše školska i porodična pravila i slično. Naravno, ovo ne važi za svu decu, ali velikom broju predstavlja problem tokom odrastanja – ukazuje Oparnica.

Njeno iskustvo u radu sa mladima potvrđuje da je bez obzira na uzrast razvod podjednako traumatičan, jer „predstavlja ljuljanje tla pod nogama“, a deca na razne načine pokušavaju da prevladaju emocionalne probleme koji se zbog toga javljaju i to najčešće na svoju štetu.

Ipak, među njima ima i razlika: deca u srednjoj školi kao i u završnim razredima osnovne mogu da uključe u svoj život dimenziju budućnosti, razvija se apstraktno mišljenje koje rezultira brojnim promenama u neokorteksu i emocionalnom delu mozga.

- Jedna od posledica toga je da je na decu starijeg školskog uzrasta uticaj vršnjaka veći nego uticaj svih drugih značajnih odraslih osoba i da je to period kada mladi idu „grlom u jagode“, jer paradoksalno, nisu toliko u stanju da uvide vezu između uzroka i posledice koliko su bili u stanju u, na primer četvrtom razredu osnovne škole. Srećom, to prolazi do osamnaeste, devetnaeste godine – kaže naša sagovornica.

Zanimljivo je da najveći broj istraživanja „pokriva“ uzrast završnog razreda osnovne škole, a najčešće srednjoškolce, pa se nameće pitanje može li se iz toga zaključiti da đaci nižih razreda nemaju briga.

- Iskustvo mi govori da takav zaključak nije tačan, jer se, zahvaljujući dostignućima nove tehnologije (a i mnogim drugim), deca „guraju“ u prerano odrastanje „kada mu vreme nije“, što znači da decu mlađih razreda osnovne škole već počinju da muče problemi koji su slični problemima starije dece. Naime, retko koje dete mlađih razreda nema pametni telefon, pa samim tim je uključeno u vajber grupu, ili ima neku drugu društvenu mrežu, čak i Youtube kanal.  Verbalno nasilje putem digitalnih medija postaje tako pratilac razvoja mnoge dece mlađih razreda, s kojim ona ne znaju kako da se izbore, a roditelji to ne saznaju odmah, nego kada nasilje uzme maha. Takođe, deca mlađih razreda stvaraju klanove „popularnih“ i „gubitnika“ u odeljenju, o kojima odrasli ne znaju ništa – kaže naša sagovornica.

Ukazuje i da su deca sve netolerantnija na različitost bilo koje vrste zbog čega dešavanja u mlađim i razredima osnovne škole mogu da budu traumatično iskustvo za mnoge, a posledice se osećaju i mnogo kasnije u životu.

- Dešava se da deca mlađih razreda stoga razvijaju izraženu anksioznost,  sve češće i napade panike, a razvojno nisu spremna da se nose sa tim. Decu najveći deo dana okupira lažna, a već ukorenjena potreba da slobodno vreme provedu na telefonu,  na igricama, društvenim mrežama, što je slično kao i kod njihovih starijih, adolescentnih  vršnjaka. Poslednjih nekoliko godina je sve izraženija pojava seksualizovanja dece mlađih razreda, posebno  devojčica, koje se poistovećuju sa starijim devojkama, šminkaju se za školu i mnogo energije troše na svoj spoljašnji izgled. Ovome, naravno, najviše kumuju mediji, a šteta za decu je ogromna, jer im se tako oduzima  jedno stabilno, uravnoteženo detinjstvo koje bi trebalo da bude „zaštitni omotač“ tokom daljeg života – ističe Milena Oparnica.

Ona takođe primećuje da deca u mlađim razredima često dobijaju brata ili sestru i da na to nisu dobro pripremljena, jer su već u porodici dobila ulogu takozvanog psihološkog jedinca. A kada dođu brat ili sestra, oni osećaju veliku osujećenost, misle da su svrgnuti s trona, rivaliziraju se, potpuno nesvesni da  gaje netrpeljivost, a da se spolja vidi samo nezadovoljstvo.

Interesantno je da je, osim izvora problema porodica i “prva adresa” na kojoj deca i mladi traže pomoć. Pomenuto Batutovo nacionalno istraživanje je pokazalo da učenici najviše poverenja polažu u porodicu. Oko 73 odsto anketiranih je izjavilo da može otvoreno da komunicira sa ocem o problemima koji ih muče, dok se više od 86 odsto radije poverava majci. Većina njih (70 odsto) smatra da može da računa na prijatelje kada imaju problem.

S druge strane, školski psiholog i pedagog i dalje se doživljavaju kao osobe kod kojih se ide po kazni.

- Taj stav koji posebno važi za psihologe u školama, jer se kod njih najčešće šalju deca koja ispoljavaju nasilno ponašanje. Zato deca koja imaju probleme druge vrste, nemaju smelosti da se obrate psihologu u školi. Na to su uvek spremniji roditelji, ali da bi došlo do pomaka, oni moraju da uđu u ulogu saradnika i pomagača, jer su problemi naše dece zajednički problemi. Poslednjih godina primećujem da su deca svih uzrasta generalno spremnija da traže pomoć od psihologa, da čak i ona iniciraju da im roditelji zakažu termin, što može da govori o većem  ličnom diskomforu koji deca osećaju, ali i o  spremnosti da se stvari menjaju na bolje – navodi Milena Orapnica.

Slobodan Malušić kao ključan problem navodi nedostatak poverenja u stručne saradnike u školama, kojima neretko kumuju i roditelji, ali i nastavnici. I njegovo iskustvo pokazuje da pomoć od njih češće zatraže roditelji, dok se đaci plaše da će biti ismejani ili odbačeni, ako se među vršnjacima pročuje da su zatražili pomoć školskog psihologa. Na naš komentar da mnogi stručni saradnici ne žele da se bave takvim problemima, Malušić kaže da stvari ne treba generalizovati, ali se slaže da ima i onih koji se ne osećaju dovoljno stručnim da se uhvate u koštac sa đačkim brigama. Dodaje da neke problemi prevazilaze mogućnosti školskih psihologa i pedagoga, pa se očekuje da se u njihovo rešavanje uključe socijalne službe i drugi nadležni organi, što može izazvati različite reakcije roditelja. Zbog toga neki psiholozi i pedagozi radije izbegavaju da se problemima učenika uopšte bave, što, prema Malušićevim rečima, nikako ne sme da bude opravdanje, jer je njihov zadatak da reaguju pravovremeno i da učenike upute na pravo mesto.

Vesna Stamenić