Upis prvaka počinje za dve nedelje, ali su mnoge škole već „u kampanji“ ne bi li privukle dovoljan broj učenika. Učenje stranih jezika, bogata ponuda vannastavnih aktivnosti, produženi boravak, rezultati na maloj maturi i takmičenjima…sve su to načini na koji škole pokušavaju da se predstave roditeljima u što boljem svetlu, a nekima je dobar marketing doneo reputaciju „škole na glasu“. Međutim, u Srbiji ne postoji nijedna rang lista dobrih i manje dobrih škola, niti bilo koji od pomenutih parametara pouzdano svedoči o kvalitetu nastave i nastavnog kadra.

Za status škola na glasu uglavnom su se izborile obrazovne ustanove u centralnim gradskim opštinama, u kojima ima dosta starog stanovništva i koje se grčevito bore da popune odeljenja kako se ne bi suočile sa tehnološkim viškovima.

- Neke škole u centru skoro da nemaju đaka u okolini i da ne vrše promociju nastavnici ne bi imali dovoljan fond časova. Zbog malog broja đaka i velikog prostora u tim školama je organizovana celodnevna nastava, a kako su mnogi poslovni objekti koncentrisani u centru grada roditeljima je najbolje rešenje da kad pođu na posao ostave dete u takvoj „uglednoj“ školi i da ga pokupe kad krenu kući. Dete je u međuvremenu završilo sa školskim obavezama, tako da nema potrebe da se radi kod kuće. Ono što je na zapadu standard i što je normalno kod nas se čini ekskluzivnim – kaže za Školski portal Radmila Dodić, dugogodišnja predsednica Foruma beogradskih osnovnih škola.

Ivan Ivić, jedan od naših najvećih obrazovnih stručnjaka, ukazuje da su pojedine ustanove stekle pomenutu reputaciju i zahvaljujući glasinama u nekoj sredini, uglavnom od ljudi čija su deca pohađala te škole, a oni svoje utiske i iskustva prenose prijateljima, poznanicima…A glasine, kaže Ivić, mogu biti zasnovane, ali i neosnovane.   

Kvalitet rada obrazovnih ustanova u Srbiji  „meri“ se eksternom evaluacijom, i to u šest oblasti, od nastave i učenja, obrazovnih postignuća učenika, organizacije rada i rukovođenja do etosa, a škole na kraju tog procesa dobijaju ocene. Međutim, one se nigde javno ne objavljuju, pa roditelji ne samo da ne znaju kako je neka škola ocenjena već nisu informisani ni šta je eksterna evaluacija.

Prosvetna vlast polaže dosta pažnje na spoljašnje vrednovanje kvaliteta rada obrazovnih ustanova, dok ga prosvetni radnici mahom kritikuju. Ukazuju na slabe strane ovog procesa, od toga da ocenjivanje kvaliteta rada nastavnika ne vrše njihove kolege iz struke, da su posete unapred najavljene pa se neke stvari „šminkaju“, da se veliki deo procene svodi na „češljanje“ dokumentacije koju neke škole prepisuju od drugih…

Zanimljiv je primer osmoletke u obodnoj beogradskoj opštini koja u tom kraju slovi za najbolju i svake godine otvara i po sedam odeljenja prvaka, a na eksternoj je zaslužila dvojku.

Stručnjaci koji se ovim poslom bave nisu pristalice rangiranja škola jer su uslovi u kojima one rade veoma različite, kao i socioekonomsko okruženje u kojem žive deca i razvijenost lokalne zajednice kojoj ustanova pripada. A sve to u značajnoj meri utiče na uspešnost škole i kvalitet njenog rada.

Neke osmoletke hvale se dobrim rezultatima na maloj maturi, kao i uspesima na takmičenjima, ali to nisu objektivni pokazatelji njihovog kvaliteta. Završni ispit već godinama prate ozbiljne sumnje o prepisivanju i drugim neregularnostima, koje su čak i dokazane u jednom broju ustanova čiji đaci su postigli nerealno veliki broj bodova na testovima.

Ivan Ivić ukazuje da u nekim centralnim beogradskim školama deca postižu dobre rezultate na završnom ispitu delom zbog toga što njihovi učenici dolaze iz porodica sa visokim socijalno-ekonomskim i kulturnim statusom. To znači da rezultati na maloj maturi nisu dobar pokazatelj da je tome škola doprinela već takva škola ima kvalitetne učenike.

On ima rezervu i prema takmičenjima, ukazući da se posebno u matematici i prirodnim naukama ide na uvežbavanje određenih tipova zadataka koji se na tim takmičenjima pojavljuju. Zbog toga, dodaje, nagrade ne svedoče da učenici poseduju kvalitetna i dobro utemeljena znanja već da su dobro utrenirani za rešavanje određenih tipova zadataka.

Naš sagovornik ističe da je od škole mnogo važnije birati učitelja. Po njegovom mišljenju, opredeljujući kriterijum ne treba da bude da je učitelj blag i da lako deli dobre ocene. Dobar učitelj je, kako kaže, onaj koji uspeva da zainteresuje učenike za učenje, koji ima podsticajan stav prema svakom đaku u odeljenju, a ne samo prema deci uticajnih roditelja. To je učitelj  koji ume svakom đaku da priđe na osoben način i da sa svakim postigne maksimalan rezultat. Ivić kaže da dobrih učitelja ima i u školama koje su na dobrom glasu, ali u onim koje nemaju takvu reputaciju. On savetuje da se prilikom opredeljivanja za učitelja poslušaju preporuke prijatelja i poznanika čija deca su išla kod te osobe, ali treba uvažiti i mišljenje psihologa i pedagoga koji testiraju buduće prvake za polazak u školu.

Na pitanje zašto je važno koji učitelj predaje detetu, kada ih od petog razreda čeka deset nastavnika, on odgovara da se u prva četiri razreda formira bazičan stav prema obrazovanju i da će dete koje je u tom periodu izgradilo pozitivan stav prema školi i steklo navike u učenju, lakše prevazići prelazak sa razredne na predmetnu nastavu.

I Radmila Dodić iz ličnog iskustva kaže da se treba dobro raspitati o učitelju, ali da ipak nema garancija da li je napravljen pravi izbor. Jer u slučaju da se pokaže suprotno, roditelji nemaju kome da se žale pošto je odluka bila na njima. Na naš komentar da većina škola ne dozvoljava da roditelji biraju učitelje i da je za to potrebna veza, naši sagovornici kažu da je to tačno i da se, mimo ujednačavanja odeljenja koja vrše psiholozi i pedagozi, pronađu načini da se to uradi.

Na pitanje da li je najbolja škola najbliža, odgovaraju da to ne mora da bude tačno, ali s druge strane ukazuju na prednosti ukoliko se dete upiše u osmoletku kojoj teritorijalno pripada, pre svega jer će biti u poznatoj sredini i moći će da se druži sa vršnjacima iz odeljenja i posle nastave. Upitan da li je opravdano da roditelji iz Kaluđerice vode dete u školu u centru grada, Ivić odgovara da „neće svako iz Kaluđerice to moći već dobrostojeće porodice“, napominjući da se time vrši socijalna diskriminacija.

Komentarišući izreku da nema loše škole za dete koje hoće da uči, Ivić kaže da to znači da se celokupna odgovornost za učenje prenosi na učenika.

- Škola mora da pruži kvalitetno obrazovanje koje će doprineti da svaki učenik postigne svoj maksimum u obrazovnim rezultatima. Ako će dete biti dobro u svakoj školi i sve zavisi od njega, postavlja se pitanje čemu onda škola. Duško Radović je rekao - dajte mi dobro dete pa da vidite kakav sam ja roditelj. Ako bismo to parafrazirali škola bi mogla da kaže - dajte mi dobrog učenika pa da vidite kako sam ja dobra škola – ističe Ivić.

Istraživanje sprovedeno u okviru projekta “Partnerstvom do dobre javne prave”, u kojem je ocenjivano zadovoljstvo roditelja uslugama predškolskog i osnovnog obrazovanja, pokazalo je da je lokacija presudan kriterijum prilikom izbora osnovne škole. To je navelo 70 odsto anketiranih roditelja čija deca su upisana u prvi razred u školskoj 2016/17. godini.

Oko 45 odsto kao opredeljujući kriterijum je navelo kvalitet obrazovanja, a svaki peti reputaciji ustanove. Za 18 odsto roditelja bitna je bezbednost, a za 15 odsto da li škola ima produženi boravak. Samo četiri odsto je navelo da je kriterijum za izbor škole mogućnost odabira učitelja, a za isti broj bitan je raspored smena.

Na pitanje da li su pri upisu u školu neophodne veze ili neformalna plaćanja, odnosno pokloni, 67 odsto anketiranih roditelja je odgovorilo odrično, a 17 odsto potvrdno. Većina roditelja (72 odsto) nije kontaktirala nikoga sem zaposlenog osoblja u školi pri upisu deteta.

Vesna Stamenić