Ko je pokušao i uspeo zna o čemu pišem. Kada neki kolega dobije zvanje, prvo što ga pitaju je koliko mu je bila teška dokumentacija koju je spremio. Odgovori su, naravno u kilogramima....tri, četiri, sedam...zavisi od aktivnosti i ostalih usvaršavanja. Danima, mesecima, godinama, stiču se dokazi, a potom isto toliko vremena da se srede, slože, uobliče, definišu po raznoraznim stavkama koje su unapred date. E, kad se sve to završi, onda ide štampanje, skeniranje, pa sve nanovo da se sredi, složi, uobliči...unese u fascikle, registratore, ne one obične, već one debele, fine.

Dani i dani slaganja, preturanja, proveravanja, sumnji, dopunjavanja, izmena...Hrpe papira po kući, po stolovima, ispod stolova, stolica, na krevetima, ispod kreveta...dodatno objašnjenje za svaku hrpu papira da se slučajno ne pomeša. Brojna pitanja muče prosvetnog radnika koji je imao želju i snage da se stručno usvršava. Mislim da je glavno koje ga muči, da li je dovoljno dobro shvatio zakon, da li je stručan da ovo sve dobro složi, je li zaista takav kada mu ne veruju pa mora mnogo vremena, para, odsustva iz porodičnog života da odvoji za sve to. Pitaju se “Da li je možda bolje da se manem ovih rabota i dalje nastavim da se bavim sobom, nastavom i đacima”.

Niko još  ne dobija novac, dodatak na platu,  za uloženi trud pre i posle napredovanja. Niko se time još uvek ozbiljno ne bavi time. Od nas se traži zavidno poznavanje informacionih tehnologija u radu sa učenicima i na samom sebi. Pa zar nije ,,ekološkije“ , a tome decu učimo svaki dan, da sve predamo u elektronskoj verziji, čistije je, zdravije, spasilo bi se silno drveće, ne bi smo govorili o kilogramima već o megabajtima, sačuvali bi se silni toneri koji i nisu baš ekološki, potrošilo bi se manje plastike sa portfolie...bili bi smo srećniji zbog toga, zdravija bi nam bila planeta, decu bi smo odgajali sa manje nervoze i stresa...čemu ekologija kad je stvar u papirima?

Suzana Miljković