Kada su u pitanju i jedni i drugi seminari, pre svega bih želeo da čujem nešto, ako ne novo, a onda ono što mogu da primenim u nastavi. U slučaju strukovnih seminara, ne dopada mi se kada slušam nešto što sam već slušao na fakultetu. Ponavljanje je majka mudrosti i to je davno poznata istina, ali se već podrazumeva da sve što sam naučio tada primenjujem sada, makar onoliko koliko to Školski program zahteva. Takođe mi se ne dopada kada slušam neku „visoku“ nauku jer koliko god da mi je to zanimljivo, teško da išta sa tim mogu da uradim na osnovnoškolskom uzrastu.

Više bi mi značilo da čujem neki lep i živopisan primer iz živog sveta, koji mogu da iskoristim kao zanimljivost i tako obogatim nastavu. Značilo bi mi i da rešim neke nedoumice, a u biologiji ih ima podosta, počevši od razvrstavanja živog sveta.

Što se metodičkih seminara tiče, čim čujem termine poput „metakognicije“ i „zone narednog razvoja“, izgubim volju da ih slušam. Lepo je baratati terminologijom, ali praktično ja nemam ništa od toga. Mnogo bi mi bilo značajnije da mi na seminaru daju neki primer dobrog rada, smernicu kako treba raditi i bilo šta što bi mi praktično koristilo. Takođe mi ne znači mnogo ako slušam kako se problemi rešavaju cakum-pakum u idealnim uslovima. To me uvek podseti na one situacije u praksi koje se polažu na ispitu za licencu i koje su gotovo uvek drugačije od realnosti. Drugim rečima, rešenja su ona koja ispitivači žele da čuju. Problem je u tome što na seminaru to ne želim da čujem. Želim da čujem neki primer koji se desio i kako ga je taj neko rešio u realnim uslovima i sa normalnim (a ne „robotskim“) karakternim osobinama i kako se to rešenje pokazalo.

Na seminarima mi ne smetaju ni igrice koje su obično svima glupe, ali zaista osveže atmosferu, a još manje mi smetaju radionice u kojima sami treba nešto da izmozgamo. Ako je uvodno predavanje kako treba i praktično iskoristljivo, ove radionice mogu da budu i te kako korisne i produktivne. Ne smetaju mi ni radionice koje imaju zadatak da me osveste glede nekih aspekata nastave. Recimo, bio sam na jednom seminaru o IOP-u i imali smo zadatak da napravimo neki pano. Sam zadatak bio je trivijalan i marginalan. Mnogo značajnije je bilo to što je svako od nas dobio po jednu karakternu osobinu i svi su morali, rukovodeći se tom osobinom, da se na adekvatan način ophode prema nama. Neki su bili „nevidljivi“, drugi „nametljivi“, a treći „glupi“. Kako je rad tekao, tako je naše ponašanje prema pojedincima u grupi bilo sve očiglednije, a zapanjujuće je bilo što je i svakome od nas bilo makar malo neprijatno, iako smo samo glumeli svoje nametnute uloge. I cilj je bio postignut i sada zaista gledam na đake drugačijim očima. Ne možemo imati pravu empatiju ako sami iskustveno nismo prošli kroz iste prepreke i probleme.

Možda će se nekome ova moja očekivanja učiniti prevelikim ili nedovoljnim. Ja, lično, smatram da nisam previše zahtevan. Nastava je toliko kompleksna i toliko toga ima što je čini da sam uveren da je uvek moguće pronaći nešto novo što može da se nauči i što je bitnije – primeni. Ako smo već u obavezi da pohađamo seminare, onda oni treba da budu vreme i mesto gde ćemo to novo čuti.

Dejan Bošković