- U Srbiji, koliko mi je poznato, ne postoji strategija za rad sa talentovanim učenicima, ukoliko se pod strategijom podrazumeva neki dokument sa jasno određenim prioritetima i ciljevima. Tačno je da dosta ljudi koji rade u sistemu obrazovanja, dakle u školama i u delu državne administracije koja se bavi obrazovanjem, veruje da su specijalizovana odeljenja i sistem stipendiranja i nagrađivanja najuspešnijih učenika sasvim dovoljni i da se time javnosti pokazuje kako ovde postoji organizovana i razvijena briga o ovoj kategoriji mladih ljudi - kaže u razgovoru za Školski portal Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice Petnica.

U kojoj meri je redovna škola prilagođena talentovanim učenicima, ako se ima u vidu i nedostatak jasnih i sistemskih kriterijuma za otkrivanje darovitih?U našoj zemlji se talentima proglašava svako dete koje osvoji neku nagradu od opštinskog do republičkog nivoa. Rad sa njima se često svodi na dodatnu nastavu na kojoj se uvežbavaju zadaci za takmičenja. Je li to pravi put?

- Naravno da to nije dobar put, jer decu pod pritiskom „uguravamo“ u relativno skroman izbor aktivnosti obuhvaćenih postojećom dodatnom nastavom. Da objasnim: nije sporno da veoma visok uspeh koji neki učenik ili učenica postižu ukazuje da dete ima određenih sklonosti, mada se može raditi i o dobrim veštinama savladavanja gradiva i bez ličnih sklonosti ka nečemu. Jednostavno, ono što se u školama nudi kroz postojeće nastavne aktivnosti pokriva veoma mali broj mogućih aktivnosti u kojima se neko dete može prepoznati. Na primer, učenici koji imaju želju da se bave izazovnim tehničkim konstrukcijama ili elektronikom, hardverom, bioinžinjeringom, astronomijom, geologijom, velikim brojem umetničkih aktivnosti i da ne nabrajam još mnogo toga što je praktično nezastupljeno u aktivnostima škole – oni se ne mogu na ovaj način prepoznati, ali se „guraju“ u neke od postojećih predmeta gde imaju najbolji uspeh. Takmičenja koja se organizuju takođe pokrivaju veoma mali broj oblasti. I onda, kada naiđemo na dete koje uspešno rešava misaone zadatke, brže-bolje ga proglašavamo za (najčešće) talenta u matematici, iako takva sposobnost može ukazivati na brojne druge kvalitete i brojne druge teme i oblasti u kojima bi se učenica ili učenik daleko bolje ispoljili. Tu se na istoj strani, nažalost, nađu i predmetni nastavnik i uprava škole i roditelji i lokalni mediji i svi oni počinju pritiskati dete da se odrekne dela svog slobodnog vremena u korist uvežbavanja zadataka ili, što je mnogo opasnije, da se upiše u neko specijalizovano odeljenje gde će se žrtvovati širina obrazovanja u korist usaglašenih ambicija škole, roditelja i javnosti ali ne uvek u korist deteta. U sadašnjem vremenu izrazite ekonomske nesigurnosti i utiska o velikim bezbednosnim rizicima po dete (ulica, droga, huligani) mnogi roditelji veruju da je najbolji potez da se u što je moguće kraćem postupku dete proglasi za talenat i optereti aktivnostima koje će zauzeti slobodno vreme, pa se tako dete neće izlagati nekim rizicima. To je veoma ograničena i pogrešna logika. Dete mora imati slobodno vreme kojim će raspolagati po svom nahođenju i mora imati što je moguće raznovrsniju „ponudu“ aktivnosti gde će se možda u nečemu realno prepoznati ali što ne mora nužno značiti da se time mora baviti i kasnije.

Petnica je u javnosti potvrda talenta, svako dete koje je tamo bilo, u svojoj sredini je proglašeno za talenta. Međutim, Vi izbegavate da ih tako nazivate, govorite da ste imali priliku da radite sa onima koji hoće i žele više...

- Nisam baš siguran da je svako od naših polaznika prepoznat u svojoj sredini kao talenat. Mnogo je više onih koji su u školi ili mestu gde žive označeni kao talenti zbog pojedinačnog uspeha na nekom takmičenju ali nisu dolazili u Petnicu – ili se nisu prijavljivali ili nisu prošli našu selekcionu proceduru i to najverovatnije zbog toga što osim rezultata na takmičenju nisu na neki drugi uverljiviji način dokazali da ih nauka istinski interesuje. Možda smo u pravu, a možda i nismo, no naš princip je da više cenimo ukoliko se neko bavi određenim aktivnostima u svoje slobodno vreme, naročito ukoliko te aktivnosti izlaze van okvira školskog programa, u odnosu na, recimo, ocene iz škole ili medalje sa takmičenja. Što se tiče reči „talenat“, moje iskreno mišljenje jeste da je nemoguće reći za neko dete da je talenat za nauku. Neko može imati sposobnost da razmišlja ili priča brzo, neko može da lako savlada gradivo, neko može da lepo piše, crta... ali sve to nije dovoljno da bi neko postao uspešan naučnik – a to, naglašavam, nije dobijanje naučne titule ili zvanja, već sposobnost da stvorite rezultate koje niko do tog momenta nije stvorio, da obogatite ne srpsku, nego svetsku nauku novim pogledima, idejama, zaključcima, teorijama ili proizvodima. Za tako nešto je potrebno imati čitav niz kvalitetnih osobina, uključujući i sposobnost kreativnog razmišljanja, veštinu da komunicirate sa drugima, da raspravljate, da trpite smislenu kritiku, da uvidite i popravljate svoje pogreške, da osmislite i organizujete svoje aktivnosti.

Ko je za Vas talenat?

- Ne znam. Mislim da je to, barem što se tiče nauke, potpuno pogrešna reč. U nekim oblastima umetnosti ili sporta neuporedivo je jednostavnije uočiti nekoga ko ima dobru kombinaciju intelektualnih i fizičkih kvaliteta. Ali ni tu pojedina izražena osobina nije dovoljna. Za sportistu, na primer, nije dovoljno što je neko brz i fizički razvijen. Potrebna je i jaka volja i disciplina, spremnost na uporno treniranje, disciplinu u ishrani, spavanju, ponašanju… Nauka je, kao što sam već rekao, mnogostruko složenija i zahteva mnogo kvalitetnih osobina.

Mediji nas zatrpavaju informacijama o talentovanoj deci i studentima u raznim oblastima. Tako se može pročitati da se „broj talenata svake godine povećava“. Jesmo li zaista zemlja talenata i odakle potreba da se toliko hvalimo?

- Naravno da je to najobičnija glupost. Osoba sa vrhunskim urođenim sposobnostima imamo procentualno isto koliko i Tadžikistan, Portugal, Čile, Ruanda ili bilo koja druga zemlja. Druga je stvar koliko te osobine, pre svega kroz podršku u porodici i kroz školovanje, negujemo, podstičemo, jačamo i usavršavamo, koliko ih tako nadograđujemo drugim, stečenim, osobinama, veštinama, stavovima i znanjem. Tu neke zemlje postižu znatno bolje uspehe od nas, dok su neke druge države slabije u tome.

Koliko je opasno da se takve kvalifikacije daju deci još od najranijeg uzrasta? I sami ste imali, kako ste rekli, tragično iskustvo da se mnogi od prerano određenih talenata kasnije teško razočaraju u svoju karijeru.

- Veoma sam razočaran u moral naših školovanih pedagoga i psihologa koji o tome uporno ćute. Prerano i olako etiketiranje dece da su talenti i da su time automatski bolji od drugih, preterano medijsko eksponiranje i novčano nagrađivanje najčešće postaje kontraproduktivno i utire put kasnijim ozbiljnim emotivnim problemima kada takva deca otkriju da i nisu toliko bolja od drugih i da ima onih koji postižu bolje ozbiljnije i profesionalne rezultate od njih, iako se u školi nisu kitili medaljama i Vukovim diplomama. Dodao bih da u svemu tome ima i svesne ili nesvesne prevare, što stvar čini mnogo ozbiljnijom. Tako se, na primer, sakriva podatak koliko je na nekom takmičenju ukupno podeljeno medalja i koliko je neki naš hvaljeni nosilac zlatne ili srebrne medalje stvarno imao bodova i koliko je bilo boljih od nje ili njega. Najveći deo javnosti, ali i novinara ne zna da se danas na gotovo svim međunarodnim olimpijadama iz oblasti školskih predmeta ne dodeljuje jedna, nego veliki broj zlatnih medalja i to svima koji su zauzeli prvih 40, 50 ili 60 mesta po rezultatima, to jest bodovima. Kada se naša ekipa vrati sa, kako se to u medijima iznosi, „pregršt medalja“, budite uvereni da se gotovo svaka druga nacionalna ekipa takođe vratila sa manje-više toliko medalja. Deci se savetuje da o tome ne govore i to je onda već ozbiljan, vrlo ozbiljan moralni problem.

Šta je, po Vašem mišljenju, prava mera podrške talentovanim učenicima?Niste pristalica da se deci koja imaju posebne sposobnosti u nekom domenu aktivnosti intenziviraju, što je najčešći put kojim idu i škole i roditelji.

- Dajte im slobodnog vremena i omogućite im da vide, probaju, pročitaju što je moguće više stvari koje će im podsticati radoznalost i maštu. Nikako nisam pristalica rane specijalizacije i proglašavanja nekoga za talenat. Ne dopustite da razvojem dece upravljaju uske ambicije roditelja ili nastavnika, pohlepa škole za slavom i medaljama, zaštitite dete od preterane i neprimerene slave.

Protivnik ste ranog usmeravanja. O kom uzrastu govorite?

-Protivnik sam bilo kakvog usmeravanja radoznale i maštovite dece koja imaju široka i raznovrsna interesovanja. Širina iskustva i znanja je velika dragocenost koja mladoj osobi može izvanredno da pomogne da dođe do vrhunskih rezultata u svom profesionalnom radu. Takva deca moraju što duže imati pravo promene izbora i garantovan širok prostor ispoljavanja i sticanja raznovrsnih iskustava.

Da li se, po Vašim saznanjima, i druge zemlje hvale "najezdom" talentovanih učenika i postoji li neka država na koju bismo mogli da se ugledamo i u čemu?

- Nemojmo se zavaravati da smo kao država uopšte spremni da se na nekoga ugledamo, niti je to potrebno, jer jednostavno „nismo oni“. S druge strane, često se ponašamo kao da smo najpametniji na svetu i radimo ono što niko pametan ne radi. Na koga smo se, na primer, ugledali kada smo uvodili sportske penzije zbog osvojene jedne jedine medalje?  Na koga smo se ugledali kada smo uveli besmislenu Vukovu diplomu? Na koga smo se ugledali kada smo maloletne „nosioce medalja“ obasipali milionskim nagradama? To ne radi ni jedna zemlja, a uspešne i razvijene zemlje uopšte o tome i ne razmišljaju. Tuđa iskustva valja upoznavati i pažljivo i kritički analizirati i iz toga izvlačiti elemente koji mogu da se primene kod nas. No, bojim se da nemamo onih koji bi to umeli da korektno urade, čak i kada bismo to sebi postavili kao zadatak.

Vesna Stamenić