Sada već mogu da kažem da imam izvesno iskustvo u „zvaničnom“ blogovanju i izgradio sam neki stil koji, u stvari, uopšte nije moj. Naime, prihvatio sam model blogovanja nekih inozemnih blogera koji izveštavaju tokom konferencija i dodaju pasuse u započeti članak prema satnici kada koju vest (utisak, intervju ili štagod) već žele da objave. U takvom izveštavanju ima očiglednih prednosti, ali i mana. Recimo da je mana ta da kada pišete na licu mesta ne možete ujedno da računate i na to da ćete raditi posao na miru. Stalno se oko vas nešto dešava, a i svako malo neko dođe da vas nešto pita ili da ćaska. Pošto postoje prekidi između rečenica, kasnije vidim kako sam ponavljao neke reči iz jedne rečenice u drugu, a to baš stilski nije najbolje rešenje.

Inače, u „blogeraju“ ima mnogo „praznog hoda“. Dobar deo vremena ćaskate sa ljudima koje davno niste videli jer je ova konferencija događaj koji okuplja ljude iz raznih delova Srbije, pa tako i kolege iz drugih gradova. Međutim, ima tu dovoljno vremena i da se obiđu i predavanja i ono što je izloženo, a i blogeri su tu i za „čašicu“ razgovora i slikanja. Uostalom, često u „ćoše“ zovemo ljude i verujem da je to ono što daje i prisniju i time prijatniju atmosferu. Mi blogeri volimo da mislimo da smo važni, ali su ipak predavači i izlagači ti koji su značajniji. Jedno je prenositi vesti, a drugo je predstaviti svoj rad pred publikom.

Predavači su, kao i prethodnih godina, bili standardno dobri, ali ih je bilo osetno manje, baš kao i publike. Očigledno je termin održavanja bio veoma loše odabran jer je sam kraj školske godine. Nadam se da ćemo iz ovog iskustva naučiti, pa će se stari termin vratiti. Ako sam nešto naučio na ovoj konferenciji to je da kada biramo koja ćemo predavanja posetiti, naslov veoma malo znači. Najpre, dobar deo naslova je opšteg tipa poput: „Moderne metode u podučavanju“ i može da znači bilo šta, a nekada se ispostavi da samo predavanje uopšte nije ono čemu smo se nadali. To ne znači da je loše, naprotiv, ali ne znači ni da je ono što nas konkretno zanima. Zato „zujim“ od predavanja do predavanja i nakon malo osluškivanja otprilike steknem ideju o čemu će se tu pričati, pa dalje razvijam strategiju: da li ću predavanje pomenuti i kako. Iskreno, nekada je predavač dovoljno harizmatičan i ima toliko entuzijazma da upravo njegova, odnosno njena ličnost bude to što presudi da napravimo i mini-intervju.

Sam izložbeni prostor u Belekspocentru je zaista impresivan i uvek kada uđem tamo – uvek mi se dopadne. Mislim da je taj vizuelni dojam baš značajan. Izlagači se trude da predstave svoje proizvode, ali se bojim da su pametne table i slična tehnologija nešto što sada već privlači sve manje pažnje. Štand sa VR naočalama bio je vazda u gužvi, ali se bojim da će i to, kao i 3D štampači, vremenom prestati da bude zanimljivo. Ta „trka“ sa najnovijim atrakcijama je unapred izgubljena; ne mogu da očekujem da će u Srbiji, gde mnogo škola nema ni ljudski projektor, svake godine biti u ponudi sve fantastičnije naprave. Čak i da ih ima, pitanje je koliko one zaista mogu imati primenu.

Rešenje je, prema mom mišljenju, da svaki štand ima neku svoju priču. Ta priča se može ispričati kroz mini-predavanja, razgovore, radionice, okrugle stolove, a tu smo i mi blogeri da celoj stvari pomognemo. Tu mogu da pomognu i nastavnici kao saradnici i da ostvare onaj neophodni „link“ između ponude izlagača i školske prakse. Ove godine su tako napravili radionice Majkrosoft i Bigz školstvo i interesovanja na njihovim štandovima nije manjkalo. Ministarstvo je pre dve godine organizovalo predavanja nastavnika na svom štandu i time ostvarilo sjajnu saradnju sa predstavnicima škola i žao mi je što to nije uradilo i ove godine.

Uglavnom, „Nove tehnologije“ su prošle i donele su neka nova iskustva. Mudri ljudi uče iz njih i verujem da će nove „Nove tehnologije“ tamo negde (u zimu) iduće godine biti još novije i još bolje.

Dejan Bošković