Na sajtu

https://medium.com/@matthew_thornton/teachers-work-too-much-and-why-you-should-care-a1211c13a850

pronašao sam zaista zanimljive podatke, pa tako i da su nastavnici iz Turske i Južne Koreje značajno bolje plaćeni u odnosu na kolege iz Švedske i Norveške. Ipak, jedan drugi grafik privukao mi je više pažnje. Radi se o radnom vremenu nastavnika u SAD.

Kod nas nastavnici sigurno ne provode na poslu ovoliko sati, ali zato je kućevni rad mnogo duži. Da počnemo od priprema za časove. Da se ne lažemo, gotovo niko ne piše detaljne pripreme kao što zahtevaju psiholozi i pedagozi jer one, takve kakve su, nemaju primenu u učionici. Sve te tehnike, metode, zadaci (koji su, opet, ovakvi i onakvi), oblici i slična „geometrija“ imaju isključivu svrhu da priprema izgleda impresivno. Svima je jasno da je takvu formu osmislio neko ko dana u učionici proveo nije i prećutno svi smo to negde arhivirali u „visoku metodiku“ i „izvlačimo“ iz nje samo kada nam se neka zvanica najavi da će doći. No, onaj deo koji se odnosi na aktivnosti đaka mora da se osmisli, kao i predavanje, pa i da se napravi ili makar dopravi neka prezentacija. To i jeste i najveći deo posla sa sve zadacima ne samo za testove, već i za redovan rad tokom svakog časa. Samo pretraga interneta zahteva vreme. Nije baš sve na klik. 

Osmišljavanje i kasnije pregledanje testova takođe pripada „kućnom radu“. Tu, bogami, ima mnogo sati posla, čak i kada se prave blic-testovi. Pojedini nastavnici pregledaju i ručne radove đaka, referate, prezentacije, tehničke, grafičke... Ima toga zaista mnogo. 

Tu je i papirologija, koje takođe ima poprilično. Uvek imam osećaj da taman što sam završio sve planove za septembar, već je došao oktobar. U školi se sve planira i sve se piše. Još ako rukovodimo nekim većem, aktivom ili timom, eto nama svakomesečne obaveze. Nakon planova, slede i izveštaji; sa sastanaka, tromesečni, polugodišnji, godišnji. Koliko sam uspeo da vidim od ove godine, elektronski dnevnici nisu bogzna kakva olakšica, već smo dobili mogućnost da pisanije koje se obavljalo isključivo u školi sada izmestimo u naše domove. Tako se obim „domaćih zadataka“ povećao, ali se ukupno radno vreme nije smanjilo.

Starešine neretko moraju da razgovaraju sa roditeljima đaka putem telefona, društvenih mreža i svim drugim dostupnim načinima komunikacije i ako taj isti starešina ne napravi neka ograničenja na samom početku, sav taj posao može da se dešava i u vrlo sitne sate. No, kada god se dešavao, oduzima vreme.

Kreativni nastavnici kod kuće pišu i projekte, uređuju blogove i osmišljavaju ugledne časove. Naravno, nisu svi nastavnici kreativni, nisu ni jednako odgovorni, a ima i razlika između različitih struka. Ja vam pišem kako rade nastavnici koji su posvećeni poslu, a dosadilo mi je više da budemo kolateralna šteta opšte prihvaćenog mišljenja na osnovu iskustava sa neradnicima.

Ono što treba imati na umu je da kućni rad podrazumeva i kućne resurse. Kada starešina šalje poruke roditeljima đaka ili kada popunjava e-dnevnik ili osmišljava ugledni čas koristi svoj internet i svoju struju i sopstveni potrošni materijal. Škola to ne refundira. Zašto sve to nastavnik ne radi u školi? Zato što u školi nema uslova. Retko koja škola može da se pohvali kompjuterima dovoljnim za sve zaposlene, a da čekamo red kako bismo seli ispred dva i po kompjutera u zbornici, bojim se da to ne bi bilo efikasno. Rad vrlo često zahteva i mirnu, tihu atmosferu, a takve baš i nema u zbornici sa i po preko sedamdeset ljudi. Kabineti bi mogli da budu rešenje jer ih deli po dvoje ili troje, ali pod uslovom da ih škola ima i da su, kako već rekoh, opremljeni adekvatno. 

Nadam se da sam dočarao kako stvari nisu onakve kakvim nam se čine, u ovom slučaju radno vreme nastavnika. Uostalom, razmislite i sami. Đaci ne mogu biti prvaci na takmičenjima i učestvovati u projektima i priredbama i svim mogućim manifestacijama i naučiti nešto i steći veštine i stavove sami od sebe. Iza svakog uspeha postoji neki nastavnik koji naporno radi; jednako u školi, kao i kod kuće.

Dejan Bošković