Milivoj Miško Pavlović rođen je u Beogradu 1965. godine. Na odseku Slikarstvo Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu završio je osnovne, magistarske i doktorske studije. Od 1991. do 2002. godine paralelno je radio i živeo u Beogradu i Parizu, kao slobodan umetnik. Bio je stipendista francuske vlade 1991. i 1992. godine, kada je boravio u Cite International des Arts i bio gostujući student na ENSBA u ateljeu Veličković. Između 1991. i 1993. godine radio je kao crtač litograf u ateljeu Pons u Parizu. Osim slikarstva bavi se skulpturom, grafikom, ilustracijom i grafičkim oblikovanjem, kao i monumentalnim slikarskim tehnikama. Izlagao je na 28 samostalnih izložbi (u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Zrenjaninu, Pančevu, Parizu, Lorgu, Berlinu, Nansiju) i na preko dve stotine grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Od 2008. godine radi na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Osnivač je grupe Topiary Art Trust (ТАТ), sa kojom je izveo mnogobrojne umetničke projekte. Član je ULUS-a, ULUPUDS-a i Maison des Artistes. Autor je BIGZ-ovog udžbenika Likovne kulture za 5. razred.

O izložbi slika On the road to Nowhere iz ciklusa Put, linija, žica, mreža, kavez Vesna Kruljac je napisala:

Kreiranje drugačije slike, koja se u tematskom i formalnom smislu umnogome razlikuje od umetničkog mejnstrima, iznedrilo je kontroverzni, ambivalentni reperoar i uznemirujući, zlokoban štimung Pavlovićevih najnovijih ostvarenja. Zasnovana na intertekstualnosti, semantičkoj polivalentnosti i rizomskom povezivanju ideja, fragmenata ili entiteta, ona su proistekla iz primene složenog sistema simbola, amblema, metafora i alegorija. Alegorija je oblik neprekinute metafore koja, pokazujući jedan realitet, upućuje na neki drugi smisao koji nije eksplicitno predočen. Ona inklinira ka dezintegrativnim istorijskim momentima, vremenima koja nisu u potpunosti dezorganizovana, ali jesu blizu haosa jer ideološki i aksiološki konstrukti, koji drže stvari na okupu, počinju da slabe. Stoga Pavlović svoje duhovno utočište pronalazi u kosmopolitizmu svesti kao fundamentalnom faktoru u konstituisanju vlastitog moralnog kodeksa i artikulaciji samosvojnog umetničkog iskaza, koji ne dopušta ni jednostavne modele interpretacije niti jedinstvene zaključke. Načelno, ova izložba je poput pređašnjeg ciklusa žanrovsko-konceptualna simbioza realnosti i fikcije, melange umetnosti i filozofije, etike i nauke, tj. implicitna kritička vizija otuđenog, hostilizovanog, pragmatičnog i na profitu zasnovanog savremenog društva, koja govori u prilog umetnikove antipatije pred stanjem stvari i njegove želje da svet bude humaniji i bolji, a čovek savršeniji.