Često se dešava da učenik nema umetničkih sklonosti, pa crtanje postaje naporan i dosadan posao. I uglavnom ne pomaže to što govorimo da ne očekujemo umetničko delo, već viziju, ideju, skicu.

Kada se ilustracija postavi kao obavezan i čest zadatak,  diskriminišu se učenici koji jednostavno ne vole da crtaju. Likovno vaspitanje je svakako tu da i takve učenike podstakne da zavole, nauče, savladaju i prednosti predmeta se ne osporavaju. Ne voli svaki učenik ni da čita, pa je naš zadatak da ih tokom dugih godina školovanja podstaknemo da se makar malo zaljube u književnost. To ne znači da nastavnik likovnog mora zahtevati od učenika da pročitaju određeno književno delo kako bi uradili likovni zadatak. To udaljava učenike od umetnosti, ne čini je prijemčljivijom.

Korelacija između ova dva predmeta može postojati kao podsticaj, ali ne kao namet.

Da se ne lažemo, nije svako predodređen da voli umetnost.

Takav učenik ne mora odmah biti osuđen kao neko ko nije zainteresovan, motivisan, kreativan. Jednostavno, njegov pogled na svet može biti više racionalan, objektivan, matematički, pa se njegova kreativnost jednostavno izražava na drugačiji način, njegova originalnost biva primećena u nekim drugim aspektima.

Ipak, bez obzira na prirodne sklonosti učenika, svakako ga moramo naučiti da umetnost ceni, prepoznaje,  razume, doživljava, a to je ujedno indirektan način da ona  vremenom pridobije i delić ljubavi.

Domaći zadatak koji zahteva da se ilustruje situacija, doživljaj, književni junak nikako ne može ostvariti svoje metodičke ciljeve, ako učenik ovakav oblik izražavanja doživljava kao neprirodan i nametnut. Ipak, tu je i druga grupa učenika, koja sa entuzijazmom iščekuje baš ovakvu priliku da svoj talenat iskaže kroz sliku.

Uvažavajući ovu slobodu izbora, ali imajući u vidu da su u rukama nastavnika mlade ličnosti koje se tek izgrađuju i kojima je potrebno usmerenje, putokaz – smatram da ilustraciju ne treba forsirati kao obavezan zadatak u nastavi književnosti, što ne znači da ne treba zanemariti njen potencijal.

Ako ilustraciju posmatramo kao način za podsticanje učenika na umetničko izražavanje, zašto jednostavno ne proširiti spektar umetnosti?

Sloboda izbora je uvek dobar način da se zamaskira obaveza koja svakako vreba iza svakog postavljenog zadatka.

Učenici svoj doživljaj mogu izraziti ilustracijom, ali i muzikom, filmom, fotografijom, stripom, dramskim tekstom.

Proširiti pogled na umetnost, uključiti je što više u svet učenika, probuduti njihovu svest o njenoj sveprisutnosti, lepoti, dinamici kojom svakodnevno boji naše živote.

Samo slobodna ljubav prema jednoj vrsti umetnosti može razviti interesovanje za drugu, samo joj se na taj način, izokola, možemo približiti.

Nesvesni da polako počinjemo da volimo umetnost generalno.

Da uživamo u njoj.

Da je koristimo kao način da izrazimo sebe.

Upravo zato smatram da korelacija sa likovnom umetnošću ne sme biti imperativ. Da mesto treba ustupiti korelaciji sa umetnošću uopšte. Želeći da svoj pristup individualizuje, nastavnik dobija teži, izazovniji, komplikovaniji zadatak, ali ako je krajnji cilj učenik koji je korak bliže lepoti slobodnog umetničkog izražavanja  – uspeh je nemerljiv. U ovakvom idealističkom razmatranju naizgled zanemarujemo one konstantno nezainteresovane, negativne, buntovne, ali možda nas upravo njihov prikriveno znatiželjni pogled najviše i iznenadi kada ponudimo izbor.

Izvor: digitalnanastava.rs