U moru izazova sa kojima se treba suočiti tokom nastave, komunikacije sa kolektivom i roditeljima, tokom konstantnog stručnog usavršavanja i mnogim drugim, svaki nastavnik ima pred sobom niz dilema koje se odnose na pristup učenicima i razumevanje njihovih potreba.

Pojedini problemi su lako uočljivi tokom nastavnog procesa kao što su rizična ponašanja, poteškoće u kognitivnom razvoju ili recimo teškoće prilikom socijalizacije sa vršnjačkom grupom. Nezdravi odnosi u porodici ili u razredu takođe se mogu otkriti iz ponašanja deteta. Ipak, pitanje koje nastavnici često postavljaju tiče se problema poput učeničkih strahova ili uverenja. Strah od neuspeha je jedan vrlo rasprostranjen fenomen među učenicima, ali retko se govori o tome kako se sa njim suočiti, pogotovo iz ugla nastavnika. Na pitanje zašto se javlja strah od neuspeha može se višestruko odgovoriti i naravno da uzroci nisu isti za svako dete, ali ovom prilikom ćemo se osvrnuti na one najčešće, kako bi se taj strah mogao bar prepoznati u školskom kontekstu.

Roditeljski standardi

Roditelji često iz najbolje namere imaju visoka očekivanja od svog deteta kada prepoznaju da ono ima kapaciteta za različite oblasti. Žele da im se dete istakne u sprortu, stranim jezicima i muzičkoj školi, da briljira u ispunjavanju školskih obaveza i slično. Tako stvaraju sliku o detetu koju ispostavljaju samom detetu, kako kroz sistem vrednosti, tako i kroz sopstveno ponašanje. Dete se zatim postepeno identifikuje sa tom roditeljskom slikom i počinje da veruje da je jedino takvo ispravno, dobro i vredno pažnje i ljubavi. Ako dete ne ispunjava ta očekivanja, roditelj će biti nezadovoljan i/ili nesrećan i/ili ga neće voleti. Takva dečija uverenja su naizgled bezazlena, ali neretko dovode do perfekcionizma, anksioznosti i straha od sopstvenog neuspeha. 

Strah da nešto neće uraditi dobro ili dovoljno dobro se kod deteta, a kasnije i kod adolescenta može javiti i usled prevelike zaštite od strane roditelja. Evo tipične situacije: odrasli umesto svog deteta obavljaju većinu zadataka, od onih banalnih koji se tiču svakodnevne brige o sebi, preko učenja i školskih aktivnosti, do donošenja odluka. To je suprotna strana kontinuuma u odnosu na prethodni primer. Jedno je: moje dete sve može, a drugo: moje dete ništa ne može (ili ne mora). Rezultat toga je detetova sumnja da bilo šta samostalno ume, može ili treba da uradi. Ono samo ne veruje da može da izvede određenu aktivnost kvalitetno i ispravno bez nečije pomoći ili ne veruje da uopšte treba to da uradi. Prezaštićivanje ovog tipa dovodi do kasnijeg veoma niskog samopouzdanja u adolescenciji i niskog stepena preuzimanja inicijative.

Bilo da ste nastavnik ili roditelj, razume se da vam je važno da pružite detetu pomoć ukoliko je neophodno. Ipak, nešto sasvim drugo je izvršavati radnje umesto deteta. Pri obavljanju svakodnevnih i školskih aktivnosti deca treba da se osamostale. U tome će uspeti jedino ako im date šansu da se u tome oprobaju. To se neće desiti ako činite radnje umesto njih. Takođe, tokom kreiranja i izrade nekog produkta dete je u prvom planu, ne odrasli. Izuzetno je važno da dete vidi i doživi šta je napravilo, da to komentariše i da se pohvali. Ostavljanjem mogućnosti za inicijativu, činite da dete da bude ponosno na sebe. Time izgrađujete adolescente koji će kasnije imati jasniju sliku o sebi i svojim jakim i slabim stranama.

Reproduktivno učenje

Priča o reproduktivnom učenju nije nova. Sistem obrazovanja kod nas je decenijama ustrojen na taj način. Deca se ne pripremaju da rešavaju problemske situacije, nego da ispravno odgovaraju na postavljena pitanja. Jednostavno nauče da traže u svojoj literaturi odgovore na pitanja ne produbljujući se aktivno u ono što uče, bez razmišljanja i povezivanja sa prethodnim iskustvom.  Generacijama su u treningu. Sumativno ocenjivanje dodatno tome doprinosi jer se kroz takvu koncepciju vrednuje tačnost, udžbeničko znanje, podaci, a ne ono što se sa tim znanjem čini. Jedan od rezultata takvog pristupa je strah od grešaka. Kada se taj strah godinama utemeljuje i uvećava sve zahtevnijim gradivom (a time i zahtevnijim reproduktivnim učenjem), dete stvara barijere ka greškama. Jer se zna kakve posledice one nose. Loša ocena, kritika roditelja, a u nekom uzrastu i vršnjački pritisak (posebno u situacijama usmenog odgovaranja). Logičan sled je razvijanje straha od neuspeha. Dete sve manje pokušava, a anksioznost biva sve veća.

Nedovoljno razgovora o emocijama

Strah od neuspeha uglavnom nema vidljive osnovne komponente. Telesna komponenta izostaje (pojačano znojenje, lupanje srca, crvenjenje pred drugima…), a ponašajnaje odložena. Da postoji strah od neuspeha možete primetiti tek naknadno, nakon što dete odreaguje na svoj rezultat. Sa druge strane, deca sa strahom od neuspeha ni ne pokaušavaju. Retko iniciraju bilo kakvu akciju ili iznose predloge i ideje. Jasno je, iz straha da ne pogreše i da se nakon toga ne osećaju manje vredno. Na taj način se štite. Subjektivnidoživljaj je samo ponekad prisutan i na nivou je uvida. Neka deca ipak nisu uvidela i osvestila da postoji osećanje koje ih u nekoj aktivnosti ometa.

Zbog toga je od ogromnog značaja podsticati decu da se otvore i podele sa nekim ono što misle i osećaju. Pomozite detetu da prepozna i imenuje ako ga nešto muči. U žurbi i stresnom životu odrasli, potpuno razumljivo, nemaju mnogo vremena za razgovore o osećanjima. Ipak, kada se jednom stvori iskren odnos sa detetom, posle ga samo treba negovati. Roditelj nema tu prednost da, kao nastavnik ili vršnjaci, prisustvuje situacijama u kojima će dete biti javno procenjivano, pa je veoma važno graditi odnos poverenja i komunicirati o problemima koji nastaju van porodičnog konteksta. Ako vaše dete dodatno i iznova uči i povrh preslišavanja, ako je nesigurno i gubi samopouzdanje neposredno pred proveru, ponudite razgovor i razumevanje. Uvažite dete i njegova emocionalna stanja, razmotrite zajedno razloge pojave tog stanja a zatim pitajte kako mu prija da pomognete. Nema jačeg oslonca od poverenja i uvažavanja.

Ne zaboravite

Deca se susreću sa mnoštvom strahova koji imaju izvor u previsokim očekivanjima roditelja, učitelja i nastavnika, u vršnjačkom nasilju, u odnosima sa autoritetima, u zahtevima koje društvo u celini postavlja pred dete. 

Strah od neuspeha kreira samo društvo, ono je instanca koja određuje šta je uspešno, a šta nije.

Brojna istraživanja sugerišu da ovakve i slične probleme na našim prostorima ima oko 30% dece i adolescentata i da kod njih postoji povećan rizik od lošeg obrazovnog postignuća, depresije i izrazitijih porodičnih i vršnjačkih konflikata. Zapamtite da unutrašnji doživljaji, pa i telesni znaci nisu uvek vidljivi. Mnoga deca malo pričaju o svojim osećanjima. Zbog toga je važno da pratite ponašanje deteta i uviđate kakva uverenja imaju o školi, ocenjivanju, ali i o sebi i svojim kapacitetima. Procenite da li su ta uverenja funkcionalna ili pak, ometajuća i obeshrabrujuća. Ponudite razgovor. Ključna reč je ohrabrenje i važi kako za porodično, tako i za školsko okruženje. Odrasli su tu da dečije odgovore bodre, pohvaljuju i cene, tu su da podrže detetovo specifično gledište koliko god se ono razlikovalo od očekivanog. Deca koja greše bez emotivnih barijera, prihvataju kasnije sebe kao osobe kojima je to dozvoljeno, a greške očekuju i kod drugih i smatraju ih sastavnim delom učenja i razvoja. Takva deca su slobodna deca, deca koja žive bez straha.

Tamara Kostić, psihološkinja