Jedno od najlepših sećanja koje imam iz školskog života je čas kada nam je učiteljica donela raznobojno seme, zrna žitarica, koštice voćki, kestenje, orahe... Tog dana smo učili o biljkama i njihovim delovima. Potpuno smo se oduševili kada je došla i istresla pred nas semenke, zrnca i plodove koje smo mogli da opipavamo, upoređujemo, pomirišemo. Pričali smo o tome od koje biljke šta potiče i koje se životinje time hrane. Lepili smo semenke i napravili poster. I mnogo toga još.

Priroda i društvo je bio predmet koji nismo obožavali jer je trebalo da čitamo i pamtimo da bismo spremni došli na kontrolni. Posle sam tek shvatila da nam je bilo teško jer se od nas zahtevalo da učimo reproduktivno, pamtimo definicije i razumemo pojmove koje iskustveno nismo imali prilike da spoznamo. Bilo je tu mnogo informacija.

Promene? Da. Velike? Da.

Pre dvadeset godina učili smo drugačije. Naše okruženje se potpuno razlikovalo od današnjeg. Kao i naša očekivanja. Današnja deca su za učitelje i učiteljice mnogo veći izazov. Zašto? Protok informacija iz spoljnog sveta odvija se izuzetno brzo, dinamično i paralelno, čak i invazivno: pokretne slike, trodimenzionalne reklame, igrice u virtuelnoj realnosti, sve teži da padne pravo u oko korisnika. Aktivnosti kod kude se menjaju i mnoga deca do četvrtog razreda ovladaju korišćenjem interneta i računara i bolje od odraslih. Zato je na školi i onima koji podučavaju da ponudi ono što je za decu istovremeno i novo i korisno (a i prati Program nastave i učenja, mada o tome ćemo neki naredni put).

Čemu to?

Dugo sam se pitala zašto učim nešto. Verujem da su se i druga deca to pitala. Ako vaši najmlađi postavljaju pitanja tog tipa, to je dobro jer tako razvijaju kritičko mišljenje. Svrhe i ciljevi učenja treba da budu poznati najpre detetu, a potom i onima koji podučavaju. Očekivani rezultati učenja dati kao ishodi samo su putokaz za učitelje i nastavnike, ali je mnogo važnije da oni budu ispostavljeni učenicima i prevedeni na njihov jezik. Još je bolje ako dete može samo da uvidi koji je cilj savladavanja gradiva i gde može da ga primeni. Ako se reprodukcija znanja postavi kao svrha učenja, deca kasnije znaju samo da traže definicije u literaturi, ali ne i da razmišljaju, povezuju sa iskustvom, što može da preraste u ozbiljne posledice. Učenje mora da nam služi da bismo se osposobili za rešavanje problema, postavljanje smislenih pitanja i istraživanje. Ili bar da pruži priliku za te nivoe.

Semenke za lepljenje i 3D modeli

Kako postići da se u učionici učenje zaista desi? Kako usmeriti dečiju pažnju? Ta pitanja stvarno nisu nova, zar ne? Mnogo je načina da se na njih odgovori, ali kada postanemo svesni da deca odrastaju paralelno sa napretkom tehnologija, taj izbor odgovora se sužava. Caka je u kombinovanju starih, klasičnih, proverenih metoda sa novim, interaktivnim, digitalnim. Tako, uz motoričke vežbe koje uključuju semenke, klasično crtanje i lepljenje, na zaboravite da pustite video-oglede, animacije i bar po koju virtuelnu šetnju. Uz te alate iskustveno učenje nikad nije bilo bliže, čak i kada se uči o neprohodnim prirodnim prostorima, udaljenim destinacijama ili fizičkim i hemijskim eksperimentima koje je teško izvesti u učionici. Povedite učenike kroz 3D modele ljudskog tela, pokažite im presek zemljišta ili građu biljaka ili zvuke plemena i instrumenata. Saznanja se usvajaju kroz avanturu i nesvakidašnje iskustvo, a to nijedan reproduktivan način učenja ne može da ponudi.

A šta je sa ocenjivanjem?

Još jedna stvar mi nije bila sasvim jasna dok sam bila učenica, a to su kriterijumi pri ocenjivanju. Mogli smo da budemo vredni i radni đaci na časovima, a na tromesečju pokleknemo i to se odrazi na našu ocenu. Učiteljica nije ocenjivala naše razmišljanje na času, niti je pratila kakve greške pravimo. Ocena je bila ukupan rezultat. Svi pre ili kasnije uvide da je praćenje samog procesa učenja ključno. Tu je merljivo razumevanje međukoraka, zaključivanje, povezivanje, broj grešaka, brzina učenja, ušteda vremena pri ponavljanju gradiva i mnogo toga. Dobro je što učiteljice sada imaju mogućnost da prate i analiziraju učenički rad na svakom pojedinačnom zadatku, ali i da naprave personalizovane materijale i testove shodno različiti potrebama i sposobnostima.

... je moć?

O tome kako učiti i podučavati pisali su mnogi i rekli su dosta. Svi koji rade ili su ikada radili u obrazovnom sistemu znaju šta je zapravo suština učenja. Koliko je fraza u naslovu važeća u današnje vreme, može se još diskutovati. Stečeno znanje je pasivno i statično, a nije samo po sebi dovoljno. Potrebno je decu staviti u kontekst u kom upotrebljavaju i kreiraju ta znanja, u kom deca podučavaju druge, istražuju i preispituju se. To je moć sa kojom mogu dalje kroz život.

Tamara Kostić, psihološkinja