Na početku moram da vam ispričam jednu anegdotu. Anegdota je malo starija jer sam bio mlad nastavnik tada. Koleginica (takođe mlada i, poput mene, tek par godina na poslu) i ja dežurali smo u dvorištu škole. Pokraj nas je prošla jedna roditeljka nekog đaka, sećam se, bila je raskošno odevena, na štiklama i sa besprekornom (rekao bih plavom) frizurom. I prošla je, što bi se narodski reklo, kao pokraj turskog groblja.

Koleginicu to nije omelo da joj (malo glasnije) kaže: „Dobar dan.“

Žena je već prošla pored i kroz vrata škole, ali se vratila i značajno pitala: „Molim?!“

Na to sam joj ja odgovorio: „Ništa. Samo smo Vam rekli – dobar dan.“

I onda je ona rekla: „Ja vas uopšte ne poznajem!“

I demonstrativno nastavila svojim putem. 

Mnoge kolege bi rekle da su nam đaci sjajni kakvi su njihovi roditelji, ali ne treba biti drastičan u kritici. Ljudi se, naprosto, razlikuju. Razlike postoje i u vaspitanju. Neki roditelji ne vide zašto je problem da u šortsu dođu u školu i razgovaraju sa učiteljicom svoje dece, drugi i pored markirane odeće ne umeju da komuniciraju sa nastavnicima, a treći nisu naučili svoju decu da nastavnike poštuju i da im persiraju. Ima i onih koji su primer saradljivih roditelja, koji razumeju da je njihova uloga da vaspitaju decu i da na pozitivan način utiču na njih. Bilo kako bilo, starije osobe ne možemo promeniti, ali đake možemo. No, i tu imamo problem. 

Ukoliko roditelj iz bilo kojih razloga nije zadovoljan odnosom nastavnika prema đaku ili njemu samom, sva je prilika da će kod kuće pričati negativno o njima i o školi. Dete će na taj način dobiti podršku od onoga od koga mu je podrška najpotrebnija i teško da će nastavnici uspeti da urade bilo šta da situaciju učine boljom, a da ponašanje učenika bude primerno i dovoljno kooperativno za normalan rad na času. U toj situaciji gube sve tri strane; nastavnici neće ostvariti preko potreban autoritet i kvalitet nastave će opasti, đaci neće imati zadovoljavajuće ni vladanje, ni ocene, a roditelji na duže staze neće ostvariti ciljeve sa svojom decom. Da do toga ne bi došlo, najmanje dve strane u ovom slučaju moraju da se potrude. Pogađate, to su roditelji i nastavnici. Od dece ne možemo imati očekivanja tog tipa jer su deca ipak deca i tek treba da uče, pa i kako da funkcionišu u složenim društvenim interakcijama. 

Roditelji treba da shvate da su na zajedničkom zadatku sa nastavnicima i da to što je nastavnik strog prema detetu, ne znači da ga mrzi. Takođe, ni ocena, ma kakva bila, nije merilo simpatija nastavnika prema đaku. I što je najvažnije, ako roditelj podržava autoritet nastavnika, veće su šanse da će održati i sopstveni autoritet kod deteta. Jer, da se ne lažemo, dete koje prestane da poštuje autoritet u školi, lakše će da prestane da poštuje i autoritet kod kuće jer je na takav odnos naviklo. Verovali ili ne, to su mi čak i priznali roditelji tada već srednjoškolaca. 

I nastavnici moraju malo (više) da se potrude. To bi značilo da usavrše veštinu komunikacije. To bi opet značilo da prevaziđu osećaj da su uslužna delatnost jer zaista nisu. Komunikacija je deo našeg posla i mi imamo zadatak da objasnimo upravo ono o čemu sam pisao, a to je da nismo ničiji neprijatelji i da ono što radimo ima jasan i dobar cilj. Niko ne kaže da je to lako, baš zato što su roditelji veoma različiti, ali ako se udubimo u problematiku, koji drugi izbor imamo? 

Odavno je postalo jasno da je nastava mnogo više od prenošenja znanja. U osnovi svake nastave je nakakav odnos i svaki odnos zahteva i dobru komunikaciju.

Dejan Bošković