Često koristim izreku da ako se sam ne hvalim, niko drugi neće. To nije baš skroz tačno, ali jeste tačno da svakome prija uspeh i gotovo svakom (osim ako nije baš, baš studljiv) i da se taj uspeh negde pomene. Nekada se sve to radilo na nastavničkim većima i ostajalo je sve u okviru jedne kuće, da je tako nazovem, a danas za uspeh jednog nastavnika može nadaleko da se čuje zahvaljujući internetu, te društvenim mrežama, pre svega. Fejsbuk je poodavno razradio aplikaciju „čestitam(o)“, koja se pojavljuje kao link i kada kliknete na njega odasvud iskaču baloni i konfete. Simpatično i efektno, rekao bih. 

Meni je uvek drago kada vidim da su kolege uspešne u svom poslu, ali prihvatam da ima i onih ljudi koji takav vid samoreklame ne gledaju kroz ružičaste naočare. Argumenti su obično isti i obično ih ima dva glavna. Jedan bi se svodio na to da je skromnost vrlina, a drugi da to baš i nije skroz i potpuno uspeh nastavnika. Deca su pametna, pa su pametno rešila test i osvojila nagrade. Naravno, sva deca koja idu na takmičenja su pametna, vredna i dobra, inače ne bi ni išla na takmičenje, ali čak i sa takvom decom potreban je nekakav rad jer koliko god da su pametna nisu rođena sa znanjem biologije ili bilo kog drugog predmeta. Neko je morao i da ih nauči, a pre svega da ih uopšte motiviše da se takmiče. O skromnosti kao vrlini ne bih ni komentarisao. Uostalom, ne bih komentarisao ni osobine onih koji ne odobravaju samopromociju jer zašto ja ne bih zaključio da se tu, možda, ne radi o zavisti, na primer? 

Ja verujem da se treba hvaliti, kao što treba i hvaliti druge. Najpre, ne vidim ništa loše u tome, a drugo, imam makar dva argumenta (uvek su dva) zašto je to dobro. Prvi je taj što se tako podiže rejting čitavoj profesiji, koja, kao što znate, u javnosti neki rejting i nema, pre svega „zahvaljujući“ lošim i kontra-primerima. Drugi je taj što uspeh kolege može da motiviše, a kreativne ideje za čas i vannastavne aktivnosti mogu da budu inspiracija, pa čak i gotove ideje koje možemo i sami da primenimo. Zašto i naša nastava ne bi bila lepa, ako je to već neko drugi uspeo da postigne? 

Naravno, tu je i pitanje praga, da ga tako nazovem, za samohvalu. Neko će se pohvaliti time što ima lični blog sa tri i po teksta, što meni, koji sam ih napisao preko par hiljada, neće izgledati bogzna šta. Ipak, verujem i da svaki trud vredi ceniti, a i vreme i energija utrošeni na ta tri i po teksta su svakako mnogo više od ničega. Uostalom, neki ciljevi se postižu i sa samo jednim tekstom. Ukoliko sam ja postigao bilo kakav cilj ovim tekstom, imam sve razloge da budem zadovoljan. 

Moje mišljenje je da za dobar rad treba čuti. Rado hvalim kolege iz moje škole, a hvalim i sebe. Znam koliko naporno radimo i koliko smo vremena prekovremenih sati utrošili na taj rad i imamo rezultate. I to cenim. Uostalom, ako ne cenimo sebe, teško da će nas drugi ceniti.

Dejan Bošković