Koliko god da je diktiranje lekcija od strane nastavnika nekada imalo smisla, danas je apsolutno prevaziđeno. Ranije nismo imali internet, do stručnih knjiga ili enciklopedija nije mogao svako da dođe, te smo kao izvor znanja imali jedino udžbenike i ono što bismo zapisali u sveske tokom časa.

Danas, kada su izvori informacija svuda oko nas: mnoštvo udžbenika različitih izdavačkih kuća, digitalni udžbenici, internet, enciklopedije i razne stručne knjige na određenu temu – nezamislivo mi je da tih 45 minuta koje imam na raspolaganju potrošim tako što će učenici da sede, ćute i pišu, a ja ditiram i diktiram... i diktiram, u nedogled. Dosadno je njima, dosadno je i meni. Čas nije dobar ukoliko nema interakcije, razgovora, razmene ideja i radoznalosti koju treba i podsticati kod učenika jer će ih upravo ona dovesti do novih podataka i saznanja. Ipak, ne mislim da je diktiranje sasvim loše i nepotrebno jer neke podatke i činjenice đaci moraju da zapišu u toku časa  – zato i nose sveske u školu. Određene informacije, definicije, primere i vežbe treba da imaju na jednom mestu – u svesci, a to mora da im se izdiktira ili treba da prepišu sa table. Ono što je nedopustivo u savremenoj nastavi jeste diktiranje koje traje po ceo čas, i časovi koji se samo na to svode.

Iz želje da unapredim svoj rad, konstantno sam u potrazi za novim pristupima, metodama, organizacijom nastave. Tako sam došla i do mapa uma – tehnike učenja/pamćenja koju bih ovom prilikom želela da podelim sa vama. Tvorac ove tehnike je Toni Buzan (Tony Buzan), stručnjak za pitanja funkcionisanja mozga i metode učenja. Mape uma su prvi put predstavljene svetu u proleće 1974. godine u knjizi Koristite obe hemisfere mozga. Kažu da danas ovu tehniku koristi preko 250 miliona ljudi. O čemu se radi?

Recimo da ste prvi put u Beogradu i da treba da vas uputim kako da sa Trga republike dođete do Skadarske ulice. To bih mogla da uradim rečima, tako što bih vam opisala jedan od načina na koji možete da stignete:

Sa Trga republike treba da pređete ulicu ka Narodnom pozorištu. Potom ćete proći pored pozorišta (ono ostaje sa vaše leve strane) i krenuti naniže Francuskom ulicom. Ponovo prelazite ulicu (Braće Jugovića), a sledeća do koje stižete je Simina ulica. Iz Francuske ulice treba da skrenete desno u Siminu, a potom idete pravo Siminom dvadesetak metara, nakon čega stižete do  boemske četvrti Beograda – u Skadarsku ulicu.

A mogla bih da vam pošaljem i ovakvu mapu:

Verujem da bi se mnogi lakše snašli uz ovaj vizuelni prikaz. Mape nam pružaju celovitu sliku, pomoću njih se lakše orijentišemo, zapažamo i snalazimo. Tekst treba pročitati, shvatiti pročitano, pogledati oko sebe, pa tek onda odlučiti kuda dalje. Na mapu je dovoljno da bacimo pogled...

Slično je i sa mapama uma koje se koriste u nastavi. Koristimo ih kako bismo nešto lakše zapamtili i naučili. Uz upotrebu različitih boja, krivih linija, simbola i ključnih reči, aktiviramo i levu i desnu stranu mozga, a sadržaj koji treba da zapamtimo prikazujemo kroz interesantnu strukturu koja se grana i čini jednu celinu koja uvek može da se širi i nadograđuje, dopunjuje  novim podacima. Nema kraja i tačke kao kod rečenica. Evo šta treba da sadrži mapa uma:

• Ključnu reč, kao polaznu informaciju, koja se iscrtava u centru.
• Informacije koje se odnose na ključnu reč, a koje se obeležavaju kao grane koje izviru iz ključne reči. Svaka nova grana treba da bude obojena drugačijom bojom.
• Na te grane dodaju se nove, manje grane, koje su takođe nosioci određenih informacija, dodatnih podataka ili su asocijacija na ključni pojam, ali su manje važnosti u odnosu na ono što je prikazano glavnim granama.

Treba imati na umu da se svi podaci iskazuju samo jednom rečju (eventualno sintagmom – u mojoj varijanti mape uma), kao i to da sadržaj može biti predstavljen i nekom slikom, crtežom, simbolom i slično. Dakle, ne moraju se koristiti isključivo reči.

Ovaj način beleženja gradiva i učenja je, u mom slučaju, dao veoma pozitivne rezultate. Učenici su rado prihvatili promene koje smo uveli u nastavu, pa su sve veštiji i veštiji u prikazivanju sadržaja pomoću mapa uma. Iako postoji mnogo aplikacija za mobilne telefone pomoću kojih se prave mape uma, tražim od njih da sami crtaju svoje mape jer, služeći se raznim bojama, osmišljavajući sopstvene asocijacije na zadati pojam i oblike pomoću kojih će ga prikazati, pored toga što uče, razvijaju i kreativnost.

O mapama uma postoji mnogo informacija i izvora na internetu (ovaj tekst je samo delić), pa budite slobodni da istražujete. Ovako kreativne promene prijaće i vama i učenicima i, što je još važnije, zajedno ćete dostići jedan od najvažnijih ciljeva obrazovanja – kako naučiti učenike da uče.

Jelena Bratić