Već par meseci marljivo crtam po autobusima koji me voze od kuće do posla i nazad.

Odlučio sam se crtanje u vanrednim okolnostima, u autobusima gradskog prevoza, dok odlazim ili vraćam se s posla, ili u mom autu dok čekam decu da završe časove baleta i fudbala, dakle uvek na točkovima.

Počeo sam to kada sam shvatio koliko vremena provodim u vožnji: svakog dana po tri sata, mesečno 60 sati (znači skoro tri cela dana), na godišnjem nivou to je 36 dana! Za 10 godina provešću u autobusima 360 dana! To je cela godina. Do penzije ću se voziti oko dve i po godine autobusom! Strašno? E, pa, nije ako lepo sedneš, izvadiš papir, olovku i gumicu i počneš da crtaš.

Sagledavši početnu nelagodnost, uspevao sam da dosegnem usredsređenost i mir uma. Dragan Lubarda govorio je da kroz crtež treba doći do Crtanja. Prilagođavao sam se prilikama i birao šta ću crtati dok autobus ide i trucka, a šta dok se zaustavlja na stanicama i semaforima, šta po dnevnom svetlu, a šta po mraku... Ova strategija omogućila mi je da nastavim život bez kukanja. NO COMPLAINING!

Ulazim u autobus kao u atelje, biram mesto. Bolje je ako nije iznad točkova, zbog truckanja, ali i na to sam adaptiran. Sada već mogu da uradim tako precizne, lepe crteže da se svi čude kada im otkrijem da su urađene u busu.

Nikad u životu nisam video nekog umetnika da crta u autobusu i sa ponosom vam prezentujem svoje otkriće. Ali, nisam tu ja bitan, nego magija crtanja koja se našim sugrađanima svakodnevno pokazuje u danas tako popularnoj reality show formi. Smatram ovaj projekat konceptualnim, utoliko pre što je postao način života, a dobio je i svoju medijsku verifikaciju u dokumentarnom filmu.

Miloš Filipović