Prijemni ispiti za muzičke škole samo što nisu počeli, pa je pravo vreme da kažem nešto i o muzičkom obrazovanju. Iako u muzičkoj školi predajem srpski jezik, prvo, i sama sam završila muzičku školu, a drugo, kao pomoćnik direktora za nastavu bila sam uključena u mnoge aktivnosti koje se tiču i muzičke i opšteobrazovne nastave. Jedna od dužnosti pomoćnika direktora odnosi se i na praćenje nastave, i to tako što se obilaze časovi i prati se način na koji se realizuju, da li se sve odvija kako treba i slično.

Dobri časovi su se izdvajali po tome što na njima ne bih ni primetila da je vreme prošlo. Jednostavno, čas bi proleteo. Takvi časovi su dinamični, interesantni, đaci prate uputstva nastavnika, prelaze kompozicije, deo po deo, nastavnik je motivisan da radi. Muzika je svuda oko nas, u radu uživaju i učenik i nastavnik. A vreme leti.

Međutim, na času može da bude i drugačije. Prilikom jedne od takvih poseta uvidela sam i koliko može da bude mučno raditi sa detetom koje ne želi da ide u muzičku školu. Lepo vidite kako se celo njegovo malo biće protivi onome što radi. Nastavnik je nesrećan jer ne dopire do deteta i svi pokušaji da đak napravi neki pomak, napredak u sviranju, padaju u vodu. Ne mogu da vam opišem tu agoniju: 45 minuta sedite u učionici, „jedan na jedan” sa učenikom koji niti je vežbao, niti mu pada na pamet da vežba. Jedna skala, jedna etida – ne ide već nedeljama. Uvek isto, sve ukrug. „Zašto nisi vežbao?!“ vapi nastavnik, a odgovore bolje da vam ne prepričavam. Koliko je samo vremena protraćeno na ovakva natezanja sa nezainteresovanim i lenjim učenicima, kad biste samo znali... Uglavnom, kada sam nakon časa pitala to dete zašto uopšte ide u muzičku školu kad ne voli, odgovorilo mi je: „Mama mi je rekla da moram.“

Svojim kolegama ne moram mnogo da objašnjavam ovu situaciju. Svi koji rade u muzičkim školama imaju po jednog ili više ovakvih đaka, nažalost. Pišem ovaj tekst zbog svih majki i očeva koji su svojoj deci rekli da u muzičku školu „mora“ da se ide. Dragi roditelji, ne mora. Ono što MORA u ovakvim situacijama morate jedino vi sami – da oslušnete i saslušate sopstveno dete. Naravno da ne želite da vam je dete na ulici, da slobodno vreme provodi isključivo uz računar ili telefon. Ali, pogledajte dobro svoje dete, ispitajte, razmislite. Da li je baš za muzičku školu? Možda bi želelo da ide na košarku, na balet, da uči strane jezike, da slika u školici slikanja, da se bavi folklorom – ponuda aktivnosti je zaista bogata i raznovrsna. To što ste vi kao mali želeli da svirate klavir ne znači da želi i vaše dete. To što imate dedinu harmoniku ili ujakovu staru gitaru kod kuće nije razlog da upisujete dete u muzičku školu – ukoliko ono samo to ne želi. Umetnost se ne stvara na silu. Talenat sam po sebi neće postići ništa ukoliko dete nema želje da se nečim bavi.

U muzičkim školama retko šta je toliki problem kao kada se pojavi takva kombinacija preambicioznog roditelja i nezainteresovanog deteta. Kako su samo tužna i nesrećna ta deca. Muzička škola nije obavezna. Muzička škola ima program po kome se odvija nastava, nije baš da se tamo samo „svira i peva”. U muzičkoj školi postoje i drugi predmeti, pored onog glavnog (instrumenta, odnosno solo pevanja). Ne možete dovoditi dete na časove instrumenta, a zanemarivati časove solfeđa, teorije, hora ili orkestra – zato što vam je teško ili nemate vremena. Ponekad je raspored časova takav da dete mora i četiri puta nedeljno da dolazi u muzičku školu. To nije lako, pored svih obaveza koje ima u osnovnoj školi. Zato dobro razmislite da li ćete upisati dete koje ne želi da se bavi muzikom u muzičku školu. Sav napor i sve obaveze koje sam navela mogu da se podnesu, naravno. Mnoga deca idu u muzičke škole. Samo, znate kako se sve to postiže? Uz mnogo ljubavi i posvećenosti. A to ćete naći samo kod deteta koje istinski želi da nauči da svira neki instrument. Nikako drugačije.

Jelena Bratić