Savremeno poslovanje i nauka tretiraju kao projekat (ili program) bilo koji poduhvat koji se sprovodi pojedinačno ili u saradnji i koji uključuje istraživanje i dizajn i koji se pažljivo planira da bi se postigao određeni cilj. (Dictionary: Project) Naravno, projekti se sprovode i u školama i iz prethodne definicije (ako mogu tako da je nazovem), proizilazi da je projekat, pa, praktično sve. Recimo, ukoliko želimo da organizujemo priredbu za Dan škole, to bi mogao da bude projekat. Sve je tu: cilj (da se obeleži taj značajan datum), dizajn (program kako će se sve odvijati), planiranje (koraci u pripremi te manifestacije), istraživanje (obično biramo temu i tražimo relevantne podatke koje ćemo iskoristiti), a sve to radi tim nastavnika uz uključivanje učešća đaka. Lako ćemo pronaći logiku da bilo koju školsku aktivnost „proglasimo“ projektom, a još lakše ćemo đake uključiti u tu aktivnost. Pitanje je da li ti đaci tada imaju projektnu nastavu? 

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, trebalo bi da znamo šta je zaista projektna nastava. To je metoda podučavanja u kojoj učenici stiču znanja i veštine radeći duži vremenski period kako bi istražili i odgovorili na autentično, zanimljivo i složeno pitanje, problem ili izazov. (What is PBL?) Ovde već vidimo da pomenuta školska predstava, ma kako izazovna bila, ne može da „podmiri“ zahteve projektne nastave. U priredbi đaci treba da nauče tekst, na primer, koji će izrecitovati ili da otpevaju pesmu koju će navežbati. I to, naprosto, nije dovoljno. 

No, da bih objasnio razliku između projekta i projektne nastave onako kako bi se to odvijalo u učionici, iskoristiću jedan jednostavan objekat – drvo. Mi ovaj objekat možemo da iskoristimo na više načina, ali ja ću pomenuti dva. Ekološki značajan datum je 21. mart jer je tada Svetski dan šuma. U školi možemo da napravimo dan posvećen drvetu. U nastavi biologije jasno je šta ćemo raditi, a geografi bi mogli da na neme karte lepe različite vrste koje žive u različitim delovima sveta. Matematičari bi mogli da nauče decu nešto o konstrukciji mnogouglova dok crtaju drvo, a fizičari da sa njima mere grane. Na tehničkom obrazovanju obrađivalo bi se drvo kao gradivni materijal, a na likovnom bi nastajali sjajni crteži i fotografije. Ambiciozni hemičar bi mogao da radi sa decom na izradi molekula celuloze. I sve su ovo smislene aktivnosti, koje inače nazivamo tematskom nastavom i ta nastava je zgodna da bi se đacima pokazalo da objekat interesovanja na jednom školskom predmetu može biti zanimljiv i za sve ostale. 

Ako pogledamo suštinu, odnosno šta bi đaci u tom slučaju radili, dobili bismo raštrkane zadatke na svakom predmetu koji u osnovi nemaju veze jedan sa drugim. U ovom slučaju đaci bi radili na zadacima koji su u sklopu gradiva – na zanimljiviji način svakako – ali i dalje bi to bili samo zadaci iz lekcija. 

Umesto svega ovoga, mi možemo da damo đacima jedan (naizgled) jednostavan zadatak: da posade drvo u školskom dvorištu. U redu, reći ćete vi, ali to nije izazovan zadatak. Đaci treba samo da nađu lopatu i da kopaju. 

Istina je da đaci moraju mnogo da istražuju. Najpre, koja vrsta uspeva na staništu oko škole, koliko brzo i do koje visine raste, koliko joj je bogata krošnja i kakve plodove donosi (biologija). Ništa manje nije važno ni koliko trpi zagađenje ako je škola smeštena negde u sred grada, a količina padavina i ostali ekološki faktori su i te kako važni (geografija). Mesto gde će posaditi drvo je od suštinske važnosti. Moćno razvijeno korenje drvenastih biljaka može da podrije temelje i ruinira betonske strukture, pa treba voditi računa o udaljenosti, odnosno meriti (matematika i fizika), a nije ni beznačajno koliki će hlad stvarati i kako će to uticati na rad u obližnjim učionicama i školskom dvorištu (tehničko obrazovanje). Napokon, važno je i kako će doprineti izgledu celog ambijenta (likovna kultura). Ako ćemo baš da budemo podrobni u svom radu i da ne ostavimo mesto greškama, nije zgoreg ni proveriti hemijsku strukturu zemljišta (hemija), kao i njegova fizička svojstva. Sadnja drveta nije trivijalna stvar, a najvažnije je naučiti đake da se to mora raditi planski. Na kraju krajeva, tema je i vrlo aktuelna. 

Ovoga puta svi predmeti doprinose istom cilju; rešavanju izazova sadnje drveta. I zato ovo jeste prava projektna nastava. Ona pokazuje da su za rešavanje životnih problema neophodni znanja, veštine i stavovi koje su đaci stekli na časovima. To onaj prvi primer, ma kako maštovit i kreativan bio, ipak ne pokazuje. 

I još jedna stvar. U ovakav tip nastave uopšte ne moraju biti uključeni svi ovi predmeti. Dovoljno je da bude i jedan jedini jer međupredmetna korelacija nije uslov za uspešnu projektnu nastavu. No, o tome nekom drugom prilikom.

Dejan Bošković