Razmišljam već neko vreme o ovome i, da budem iskrena, situacija uopšte nije naivna. Naime, poslednjih nekoliko godina đaci sve teže i teže razumeju srpski književni jezik. Svi tekstovi u čitankama napisani su na srpskom, pa šta tu ima da se ne razume... pomislili biste. Činjenica je da u svakom tekstu možete pronaći reč za koju neko od đaka nikad ranije nije čuo. Ponekad su to reči koje i sam pisac izmisli (poput pletisanke ili beznjenice kod Laze Kostića), a nekada dolaze iz vremena Dositeja Obradovića, te učenicima nije jasno šta znači sostojanije, udručavati ili vozžigavajući. Nekada ni nastavnici ne znaju šta pojedine reči iz teksta znače, pa kad nema ni tumačenja u čitanci, objašnjenja umeju da budu dosta proizvoljna.

S druge strane, i pored svih ovih poteškoća koje bi se povremeno javile, nikada do sada nisam morala učenicima da prepričavam tekstove koje obrađujemo. Ako bi se i desilo da poneku reč ne razumeju, deca bi iz konteksta zaključila o čemu se radi i nije bilo većih problema s razumevanjem pročitanog.

Danas je drugačije. Iako su to isti tekstovi iz istog programa i iz istih čitanki, đaci jedva da razumeju jezik kojim su ta dela pisana. Zašto? Zato što je današnji govorni jezik miljama udaljen od lepog srpskog jezika koji pronalazimo u književnim delima. Zato što je danas dovoljno da lepo izgledate da biste bili vodlitelj, a nekada smo upravo od učenih voditelja usvajali pravilnu dikciju i čist govor. Zato što se danas retko čuje kulturan dijalog na televiziji, sagovornici se mahom vređaju i psuju. Zato što je nekada jezik diplomatije bio francuski, a danas je to neki uličarski. Zato što danas svako može da ima svoj Jutjub kanal putem kojeg će se obraćati milionskom auditorijumu, a da nikome ne odgovara za ono što tamo govori i kako govori. Zato što danas postoje rijaliti programi i, nažalost, ljudi koji to gledaju. A onih koji čitaju i koji kod dece razvijaju ljubav prema knjigama sve je manje...

Zbog svega toga, čas srpskog danas može da izgleda i ovako: pročitamo pasus ili neki deo pesme, a onda zastanemo da bih deci prepričala ono što je neko od njih upravo pročitao. Zašto prepričavam? Zato što nikome (ili većini) nije jasno o čemu se radi u pesmi ili priči. Mi ne možemo da tumačimo delo i da ga analiziramo ukoliko niko nije razumeo radnju. To je jasno kô dan. Međutim, znate li koliko ovo zaustavljanje čitanja zarad prepričavanja, tumačenja i prevođenja srpskog na srpski usporava tok časa i ceo proces obrade dela koja se (već decenijama i vekovima, zapravo) nalaze u nastavnom planu i programu? Uzmimo za primer epsku pesmu Banović Strahinja koja se obrađuje u prvom razredu srednje škole. Pesma zauzima devet strana u čitanci, po dva stupca stihova na svakoj strani. Potrebno je dosta vremena da bi se pročitala, a počinje ovako:

Netko bješe Strahiniću bane!

Bješe bane u malenoj Banjskoj,

u malenoj Banjskoj kraj Kosova,

da takoga ne ima sokola.

Jedno jutro bane podranio,

zove sluge i k sebe prizivlje:

“Sluge moje, hitro pohitajte,

sedlajte mi od megdana đoga...”

Deci koja žive u svetu tableta, ajfona i dronova, šerovanja, lajkovanja, gifova i mimova, influensera, čelendža i prenkova, ovo iz narodne pesme dođe kao strani jezik. Mi možemo da se iščuđavamo do sutra i govorimo kako ova današnja omladina ništa ne zna, a možemo i da razumemo da živimo u 21. veku i da ništa nije kao što je nekada bilo. Kada to sebi budemo priznali i preuzeli odgovornost, preostaće nam još samo (znam da nije baš “samo”, ali neko bi morao i tog posla da se lati) da konačno reformišemo srpsko obrazovanje, ali potpuno: od nastavnih planova i programa, do načina na koji se sprovodi nastava i odabira stručnog kadra koji će raditi u obrazovno-vaspitnom sistemu. U suprotnom, kola će nastaviti da idu nizbrdo, a srpski bi mogao da postane treći strani jezik koji će naša deca učiti u školama.

Jelena Bratić