Uglavnom su argumenti bili da je to istraživanje pristrasno, da su naša deca daleko ispred svojih vršnjaka u svetu što dokazuju brojne nagrade na takmičenjima, i tako dalje. Po mom mišljenju najpozitivnija promena koja se odigrala u poslednjih šest godina od poslednjeg ciklusa u kojem smo učestvovali je da ista ta stručna javnost sada u ogromnoj većini priznaje da problem postoji. To je prvi korak u rešavanju problema.

Negiranje odgovornosti

Nažalost, osećaj da problem postoji još uvek ne znači da su zaposleni u prosveti u mogućnosti da vide uzrok i prirodu tog problema. Ta nemoć uzrokuje optuživanje svih učesnika u procesu obrazovanja osim sebe samih. Većina komentara na društvenim mrežama i u drugim medijima se može podeliti u dve grupe – optužbe upućene deci i njihovim roditeljima i optužbe na račun Ministarstva i reformi. Veoma je moguće da je bežanje od odgovornosti prirodno, ali nas to udaljava od rešavanja problema.

Šta to nedostaje nastavi

Prosečan petnaestogodišnjak u Srbiji je, prema nalazima PISA studije, na drugom nivou postignuća, što znači u stanju je samo da reprodukuje činjenice i sprovodi naučene procedure, što je danas na tržištu rada nevažno. Osim toga, skoro 40% naših učenika je funkcionalno nepismeno. To je posledica, a uzrok je da nastavni proces kojem je izložen ne provocira razvoj veština rešavanja problema i donošenja odluka, kao ni razvoj kritičkog mišljenja. Da bi učenici napredovali u tom smeru moraju biti aktivni na času, a da bi bili aktivni nastavnik mora da se povuče iz uloge predavača i da počne da radi ono što jeste uloga nastavnika u savremenom obrazovanju – da motiviše učenike na samostalno istraživanje i da ih podrži u tome.

Ministarstvo je u pravu

Sve aktivnosti prema nastavnicima koje kreću iz Ministarstva su upravo u smeru aktiviranja učenika – nastava orijentisana prema ishodima, projektno i problemski orijentisana nastava, uvođenje realnih problema u učionicu. Ministarstvo poziva nastavnike da omoguće deci korišćenje informacionih tehnologija bez čega nema razvoja digitalne i finansijske pismenosti. Sve pohvale sa moje strane.

A onda

Sjajne akcije Ministarstva, a rezultati izostaju. Treba vremena, kažu. Sigurno je da treba vremena za potpuno ozdravljenje nastave, ali očekivao se bar neki pomak, bar malo da se vidi efekat svih tih ne tako jeftinih reformskih aktivnosti. Bez obzira na sve dobre namere Ministarstvo čini jednu užasno veliku grešku. Ostavlja na miru takozvane nastavničke fakultete. Te „institucije“ zarobljene u sedamdesetim godinama prošlog veka „proizvode“ nastavnike koji su sposobni samo za predavačku nastavu, nastavnike sa veoma malo ili nimalo pedagoških i metodičkih znanja. Sad će neko iz Ministarstva reći da to nije tačno, da se nešto dešava na tim fakultetima, da su uvedeni novi predmeti, i tako dalje. A tu je u stvari najveća greška. Oni suštinski nisu ništa promenili i oni su najveća podrška svojim bivšim studentima da se odupiru svim promenama.

Rešenje problema

Rešenje nije reforma nastavničkih fakulteta jer oni u stvari i ne postoje. To su fakulteti za razvoj fundamentalnih nauka i još po nečega, ali nemaju kapacitet da školuju nastavnike. Rešenje je da se naprave potpuno novi univerziteti za edukaciju koji će biti otvoreni za predavače iz celog razvijenog sveta. Intelektualna elita u sferi školovanja nastavnika u Srbiji skoro da ne postoji i potrebno je osvežiti je ljudima sa jakih univerziteta za edukaciju. Mnogo bi pomoglo i da se liberalizuje otvaranje škola za školovanje nastavnika i u privatnom sektoru, sa kontrolom kvaliteta u nekom razvijenom centru za edukaciju.

Šta da očekujemo u budućnosti

Sledeći ciklus PISA istraživanja se sprovodi 2021. godine i glavna oblast je matematička pismenost. Uvodi se i test kreativnog mišljenja. A naše škole se neće značajno promeniti. Može da se desi da odjednom većina nastavnika shvati gde greši i da preuzme svoju pravu ulogu u obrazovanju, ali bojim se da je to malo verovatno.

Optimizam

I za kraj nešto optimistično. Ipak ima nade. Deca su sve više okrenuta internetu koji je prepun edukativnih sadržaja, a sve češće aktivnost na internetu i u igricama provocira razvoj istraživačkog duha i veština rešavanja problema. U tom smislu mislim da nećemo mnogo zaostajati za razvijenim državama u digitalnoj pismenosti, a ni u domenu rešavanja problema.

Dr Ivan Anić, ITS Beograd