Heder je u Americi pandan našem pedagoškom savetniku. Ona je nastavnik koji ima dodatno angažovanje tako što obilazi škole, te procenjuje rad tih ustanova. Kao dobar primer rada pomenula je neke škole u tamošnjoj saveznoj državi Juti. Ono što ove škole čini različitim je poseban odnos između uprave i nastavnika. Šta to čini ovaj odnos tako posebnim? Heder tvrdi da je to što direktori tih škola nisu odustali od nastave. Oni i dalje drže časove. 

Ovo se odnosi i na pomoćnike direktora, ali to nije značajno drugačije od našeg sistema. Razliku čini to što su i direktori neposredno uključeni u rad sa decom i prema rezultatima intervjua koje je Heder uradila, njima se dopada što je to tako. 

Heder sprovodi radionice u školama i kaže da tokom rada direktori nisu izlazili da obavljaju neke svoje poslove, kao što to obično biva, već su, zajedno sa nastavnicima, dizajnirali časove koje će i sami realizovati. Na tim aktivnostima stručnog usavršavanja oni nisu bili samo tu da svom kolektivu pruže podršku, već su se spremali i za sopstvene nastavne aktivnosti. 

Neke od prednosti ovakvog rada Heder je detaljno opisala, ali bih ja izdvojio nekoliko suštinskih. Jedan je da direktor primenjujući inovativne metode (umesto da ih samo promoviše) stiče kredibilitet i autoritet među nastavnicima. Potom, može da razmenjuje iskustva u vezi sa tim inovativnim metodama, a ne samo da sluša tuđa i, napokon, gubi se ta distanca od nastave koju moraju da osete svi direktori nakon nekog vremena van učionice. 

Ovakav model je dobar i zato što šalje poruku da ništa nije važnije od nastave jer se i prvi čovek u školi bavi – nastavom. I ništa manje bitno je da će taj prvi čovek na vlastitoj koži osetiti posledice (i dobre i loše) sopstvenih odluka. 

Ipak, postoje i manjkavosti. U ovakvoj poziciji direktori su manje dostupni nastavnicima za njihove probleme i pauze između časova služe upravo za to, a ne za odmor. I to zvuči prilično opterećujuće. Da bi se ova mana prevazišla, potrebno je da plan rada bude fleksiblniji, ali i da se i kod nastavnika razviju liderske veštine, pa čak i da im se daju ovlašćenja da neke odluke mogu da donose kada je direktor na časovima. 

I na kraju i ja da kažem koju, a gledam rad direktora gotovo svaki dan kao njegov pomoćnik. Meni cela ova priča deluje kao lepa bajka, s obzirom na to da znam šta su sve obaveze rukovodioca. Ne mislim da je model loš, naprotiv, ali mnogi preduslovi bi morali da se ispune. Recimo, da Ministarstvo smanji svoje zahteve, posebno što se papirologije tiče, a i da se poveća broj saradnika koji bi mogli da „uleću“ kada je direktor na nastavi. Drugim rečima, za svaku dobru ideju mora da postoje sistemska rešenja, a njih nećemo imati dokle god se ne pruži prava ekonomska i logistička podrška školama.

Izvor: edutopia.org

Tekst preveo i adaptirao: Dejan Bošković