Kada su me pozvali iz Ministarstva tek se šuškalo o tome da će se škole zatvoriti. Znate već kako je sa tim nezvaničnim vestima – niko ih još ne objavljuje, a svi ih već znaju. Očekivao sam da će to biti jedan od uobičajenih prinudnih raspusta i da ćemo nakon njega imati poznate glavolomke o nadoknadama. I prevario sam se. Najpre je održan jutarnji sastanak sa ministrom, potom sastanak sa pomoćnikom ministra i državnim sekretarom, a na kraju je usledio i sastanak sa urednicima RTS-a. Najiskrenije, već na prvi sastanak sam došao nervozan. Otprilike mi je bilo jasno šta se od mene očekivalo, ali tada nisam imao predstavu da će to sve izgledati kao što izgleda sada, posle nedelju dana. Kada nemate jasnu sliku o nečemu, naprosto ulazite na nepoznat teren i to gotovo nikad nije prijatno. Drugo priznanje koje moram da dam je da nisam poverovao da će cela ta priča ispasti dobro (kao što izgleda jeste ispala), a još manje sam sebe video u njoj. 

Retko kada sam nesiguran što se moje nastavničke profesije tiče i taj dan se desila baš ta retka stvar. Taj dan je inače bio predviđen za probu; da stanemo pred kamere i vidimo šta može da se uradi, pa na kraju krajeva i da li možemo da uradimo. Par najsmelijih koleginica je odmah probalo, ali se većina raspričala. Znate već kako je u tim situacijama kada se utisci, pitanja i nedoumice samo ređaju i čovek oseti potrebu da to podeli sa onima oko sebe. Iako sam poznavao gotovo sve tamo, nisam se uključio u priču i pokušavao sam da sredim misli. I onda sam sebi rekao što da ne, hajde da probam i ja. Ionako nikog nije bilo ispred kamere. Imao sam neke prezentacije, a i zanimalo me je kako će se videti slike i filmovi. Kamerman je odmah prihvatio da probamo, a bilo mi je lakše jer su se svi raspričali i izgledalo je da niko ne obraća pažnju na mene. I opet sam se bio prevario. 

Kada sam počeo da predajem, državni sekretar je utišao sve ostale kako bi me čuo. I slušao me je u trajanju od par slajdova i zaključio da je to dobro i da to odmah može da se snima. Kamerman i drugi članovi ekipe su se saglasili i, znate već kako je u tim situacijama, naprosto vas „uhvate u mašinu“. Gotovo svi su napustili učionicu, a osim ekipe tu su bili i pomenuti državni sekretar i savetnica iz Ministarstva. Kada sam završio predavanje o krvi i imunitetu, tonac mi je ozbiljno rekao: „Imam da ti kažem samo jednu stvar. Svaka ti čast!“ I prvi čas za RTS je bio snimljen. 

U ovakvim poslovima koji su potpuno novi za sve jasno je da nema uhodane organizacije i prve nedelje sve smo radili kako smo stizali. Mislim da se tada najbolje uči iz iskustava, onih koje smo do tada stekli u nekim drugim, ranijim poslovima, ali i onih koje smo sticali svakim novim danom na ovom poslu. Od početnog „o-ruk“ već smo postigli zavidan nivo, mada je zaista malo vremena prošlo i nedostaci se saniraju iz dana u dan. Ono što je jako dobro je da nas vodi tim iz Ministarstva koji je operativan i ima sluha za sugestije, a ono što je najbolje je da smo se svi uverili da su čelni ljudi prava podrška. Šta da vam kažem osim jednog primera. Kada sam uradio drugi čas za sedmi razred bio sam razočaran u to kako sam ispredavao i tada su me tešili i ohrabrivali pomenuti državni sekretar i pomoćnik ministra za osnovnoškolsko obrazovanje. Oni i savetnici iz Ministarstva i zavoda (i jednog i drugog) pravi su partneri u ovom projektu i, iako je odgovornost na njima i pripadaju rukovodećoj instituciji, njihov odnos je kolegijalan, a ne zapovedan. 

Voleo bih da pomenem i tehničko osoblje u školama koje se smenjuje. Škola u kojoj smo, i u kojoj sve funkcioniše zahvaljujući direktoru, praktično pozajmljuje tetkice iz drugih škola i one nam pomažu da imamo koliko god je moguće bezbedne uslove u ovakvoj, teškoj situaciji. Što se ekipe sa RTS-a tiče, rekao bih da se navikavamo jedni na druge. Jednu ekipu čine kamerman, tonac i urednik i oni ljudi zaista rade mnogo i stvarno se trude. Moja nevolja je što svako malo menjam ekipe i uvek moram da se navikavam na nekog drugog. Čini mi se da uvek počinjem iz početka i to je stvarno frustrirajuće. 

Na prvom času pogled mi je leteo ka publici jer sam naviknut da se obraćam deci, na drugom času mi je urednica pokazivala rukom da gledam u kameru, a već na trećem su ekipe smislile „trik“ tako da flasterima na podu obeleže kako ćemo stajati, odnosno da budemo usmereni ka kameri. Imaju i papire sa ispisanim brojevima kako bismo znali koliko minuta nam je proteklo od početka časa. Svi ti trikovi su simpatični, a ima i bezbroj simpatičnih i duhovitih situacija. Jedan mlađi kamerman je u neko doba izašao iz učionice vidno „smoren“, što bi rekla deca i rekao mi: „Ništa me ne pitaj, imao sam četiri časa matematike!“ 

Neću da vas lažem, ima i situacija koje su teskobne. Zamislite samo da pola sata pričate bez prekida (jer je, tehnički gledano, prihvatljivije da čas bude snimljen u celini), bez ikakve povratne reakcije, te da morate sve to vreme da budete fokusirani jer zlo i naopako ako napravite materijalnu/gramatičku/pravopisnu/bilo kakvu grešku. I uz to radite uvek sa novim ljudima u uslovima koji su takvi kakvi su. Verujte mi da mi se dešavalo da, dok govorim neku lekciju, u sebi mislim kako ja ovo ne mogu i da treba da odustanem. Niko ne vidi kakva se borba vodi u meni, a znate, zaista nije lako. 

Svaki početak je težak, a ovaj je bio utoliko teži što su koleginice trpele etiketiranje, ismejavanje i oštre kritike na društvenim mrežama. Koliko vidim, ta situacija se umnogome promenila i sada već verujem da je nacija stala uz svoje nastavnike. Ne preterujem kada kažem da mi koji učestvujemo u projektu zaista imamo misiju da u teškim vremenima održimo znanje, koje je vrlo važno. Znanjem se borimo i protiv pandemije, na kraju krajeva. Takođe, imamo i misiju da uzdignemo nastavničku profesiju i da joj vratimo ugled koji joj je poslednjih godina oduzet, a koji joj bez svake sumnje pripada. 

I znam da su to kolege prepoznale. Od mojih kolega biologa, i ne samo od njih, dobijam na stotine poruka sa rečima podrške i ne mogu da izrazim sreću i zahvalnost. Nedovoljno je da kažem hvala vam kolege, ali ću svejedno to napisati. Vi činite da, dok predajem lekcije, govorim glasom od hiljadu glasova. Hvala vam još jednom i vidimo se u nekoj narednoj emisiji.

Dejan Bošković