Do nedavno se nije mnogo pažnje poklanjalo dečijoj stidljivosti. Smatralo se da je to možda urođena karakterna crta ili da će se ona vremenom, tokom odrastanja, redukovati ili potpuno nestati.

Mnogo je stidljive dece, to se može zapaziti u okolini. Deci je stidljivost svojstvena. Da, to su neki od načina razmišljanja, zbog kojih često zanemarimo stidljivost kod deteta. Ipak, pokazalo se da osobe koje su bile stidljive u detinjstvu izrastaju u ljude, koji imaju mnogo problema da uspostave društvene veze. Dakle, nije samo prolazna faza, već je nešto sa čime se treba boriti u startu, kako bi se izbegle posledice koje nastaju kasnije. Nije tako bezazleno kako se do sada mislilo.

Tipično za stidljivu decu jeste da imaju tendenciju da se osamljuju, ne dopada im se preterano ili nikako ne žele da se igraju sa drugom decom, ne osećaju se prijatno dok se igraju sa grupom dece, imaju strah da se odvoje od roditelja i imaju vrlo oskudne socijalne veštine. Njihova nesigurnost i strah da će biti odbačeni, čini da se povlače i na časovima, kada treba učestvovati aktivno, što može prouzrokovati probleme sa školom.

Stidljivost se javlja u detinjstvu i često se produžava sve do zrelih godina. Ne postoji određeno porodično okruženje, koje može da se “okrivi” za pojavu stidljivosti. Dete može postati stidljivo ukoliko je zanemareno, ne posvećuje mu se dovoljno pažnje i ljubavi, ne daje mu se na značaju, ne vrednuje se njegov trud i napredak. Ipak, ne mora nužno da bude tako. Suprotna situacija, u kojoj je dete previše zaštićeno i gde se sve vrti oko njega, sva pažnja, takođe može prouzrokovati stidljivost. Bilo kako bilo, jedno je sasvim jasno: Stidljivost proizilazi od nesigurnosti i manjka samopouzdanja, vere u vlastite sposobnosti. Ono što je zanimljivo jeste da su stidljive osobe (deca ili odrasli) zapravo u neku ruku egocentrične, jer misle da je u svakom trenutku sva pažnja posvećena njima.

Lek za stidljivost kod dece je empatija, koju treba da primenjuju odrasli. Dakle, roditelji i ostale odrasle osobe, koje provode najviše vremena sa detetom, treba da probaju da se stave u poziciju deteta, da probaju da shvate šta dete oseća i da ga usmere, ojačaju. Dakle, ne može se imati isti pristup sa detetom čija je stidljivost proizvod nedostatka pažnje, ljubavi, nežnosti i čestih kažnjavanja, kao kod dece čiji je problem nastao jer su bila centar pažnje, stalno izložena tuđim ocenama i posmatranju.

Kako stidljiva deca teže ka tome da vreme provode sama, treba ih uključivati u zajedničke aktivnosti lagano, postepeno i ono što je najvažnije -bez pritiska i u ritmu, koji kod deteta neće prouzrokovati stres. Nikako ne treba grditi dete jer ne želi da se igra sa drugom decom, već treba raditi na tome da ono shvati koliko je dobro učestvovati u igri sa drugom decom i da mu se ništa loše neće desiti. Ono što se takođe nikako ne preporučuje jesu poređenja sa drugom decom koja su mnogo bolje socijalizovana. U krajnjem slučaju, ukoliko roditelji nisu sposobni da pruže adekvatnu pomoć detetu, poželjno je konsultovati nekoga ko je stručan - psihologa ili pedagoga.

Izvor: zenskimagazin.rs