Možda to ima veze sa temperamentom i sa obavezama koje sami sebi nametnemo. Te aktivnosti nas čine svestranijim, a mene lično i zadovoljnijom.

Svakog septembra sebi kažem da je krajnje vreme da usporim. Međutim,, nikako da prihvatim taj predlog. Iz nekog razloga uvek krenem sa velikim planovima za novu školsku godinu. Ako ste prosvetni radnik, znate i da smo zatrpani gomilom papirologije. Osoba sam koja po prirodi traži svrhu svega što radi, ali za popunjavanje pojedinih formulara još uvek ne vidim.

Ipak, ne mogu se složiti sa teorijom „radim koliko me plaćaju“ jer onda sve gubi smisao. Mnogi me smatraju radoholičarkom, a verujem da ima i onih koji smatraju da preterujem. Bez obzira na to, i dalje idem napred utabanom stazom. Smatram jako bitnim za posao učitelja da se redovno priprema za časove. Vrlo mi je važno da znam šta želim sa decom postići tog dana i prema tome pažljivo organizujem sve aktivnosti. Da bi neki čas deci bio zanimljiv, a mi ih podstakli da razmišljaju, povezuju, zaključuju, nije dovoljno da samo ispričamo lekciju. Odavno su deca prevazišla okvire stare škole i potreban im je drugačiji pristup. Iznenađena sam komentarima nekih kolega koji rad u paru ili grupni rad ne koriste jer, zamislite, deca sve vreme pričaju. Verujem da dobro organizovan grupni rad ima mnogo bolji efekat kada je primenljivost naučenog u pitanju. Nekada je za potpuno osmišljene časove, koji će decu inspirisati da u većem procentu prihvate i usvoje nove pojmove i uključe ih u svoj organizovani sistem, potreban višečasovni rad. Internet i elektronski udžbenici nam mogu biti dobar izvor informacija. Da bismo ih koristili, potrebno je da se edukujemo i u tom pravcu. Seminari koje pohađamo trebalo bi da budu u službi stručnog usavršavanja, a da vreme koje na njima utrošimo ima svrhe. Sve dok smo u stanju da deci pružimo nova znanja, uputimo ih na zanimljivu literaturu ili ih podstaknemo da rešavajući neki problem dođu do rešenja, imamo onaj važan korak prednosti. Nije pitanje da li oni ili mi znamo više o nečemu, jer u današnje vreme često gubimo tu trku. Važno je da osmislimo način na koji smo deci partneri u učenju i organizatori aktivnosti kojima oni samostalno dolaze do zaključaka. Znam da je nekada najlakše ispričati im šta želimo da znaju, bez mnogo ulaženja u detalje. Mi govorimo, oni ćute, ali svi gubimo.

Ovih dana moji đaci su preuzeli inicijativu i pokazali da su njihove ideje za osmišljavanje časova sjajne. Moj zadatak je bio da proces stvaranja ideje o realizaciji časa ispratim, dam savet, proverim materijal koji su pripremili i budem podrška. Za predavanje o Prvom svetskom ratu Đorđe je, pored odlične prezentacije, napravio ordenje koje podseća na to doba i napisao dve pesme kojima će drugarima slikovitije predstaviti stradanja našeg naroda. Mina, Elena, Petra i Simona su rešile da preuzmu inicijativu i obrade lirsku narodnu pesmu. Ova grupa devojčica je realizovala čas srpskog jezika kome je prethodio naš dogovor oko aktivnosti koje će ostvariti u toku časa. Slale su mi materijal koji su pripremale na pregled i konsultacije. Takva ozbiljna priprema zahtevala je zajedničko angažovanje. Odlična asocijacija, pravilno vođena diskusija o utiscima, pažljivo birana pitanja za grupni rad, tematska osmosmerka koje su same osmislile uz moje manje sugestije, garantovale su uspešan i zanimljiv čas.

Možda se neko od vas neće složiti sa mnom, ali ništa što se radi sa minimumom ulaganja u svoj rad ne može nas voditi napred. Zato volim da diskutujem i razmenjujm iskustva sa kolegama koji smartaju korisnim vreme koje su uložili u stvaralački proces koji se zove čas. Tada svako od nas uči i dobija nove ideje za rad, a vreme je kvalitetno utrošeno.

Samo tako ćemo uvek biti korak ispred sebe.

Tanja Vrečko