Sećam se dobro tog dana osnovne škole, bili smo već ne toliko mala deca i ja sam sedela do prozora. Uvek sam sedela do prozora, to je bilo nešto moje što sam volela i gde sam se dobro osećala, a u prva četiri razreda osnovne škole nadoknade dobrih osećaja trebalo mi je puno, jer su mi to, baš smešno, bile najgore godine u školovanju.

Osećala sam veći pritisak nego pred Azrinu fiziku u srednjoj školi i nenormalno se grizla ako bih dobila lošu ocenu, a loša je ocena za mene i moju učiteljicu bila četvorka. I sećam se da sam, bez obzira na sve te godine pune nekih prvih strahova od drvenih stolica koje ti svojim šarafima počupaju kosu, na pitanje “Šta želiš biti kad odrasteš?” svojoj učiteljici odgovorila – učiteljica. Na šta se ona nasmejala, napravila kolut unazad očima i rekla mi da se nada da ću to promeniti jer je to jako, jako loš posao.

Ne znam jesam li već tada mogla biti dovoljno zrela u glavi pa da mi je poriv za poslom u učionici došao iz želje da popravim sve ono što mi se nije sviđalo s druge strane velikog, starog, zelenog stola. Život me odlučio vrlo brzo nagraditi poslavši mi u život sjajne profesore. Odmah u drugom delu svog osnovnoškolskog obrazovanja zapala me najbolja razredna koju ni da sam sama osmišljavala ne bih tako osmislila. Promenila sam desetak profesora engleskog jezika i većina ih je bila briljantna, zabavna i kreativna toliko da su uspele zaseniti one dve-tri koje zaista nisu volele svoj posao. Na faksu sam imala najgenijalnije osobe na nastavničkom smeru i na trenutak se činilo da stvarno postoji posao iz snova. Taj je trenutak trajao dugo, pa čak je oživio i na praksi, jer sam i tamo videla dve genijalne žene koje rade s različitim uzrastima, ali svoj posao žive u pravom smislu te reči.

I ono što me uvek fasciniralo kod profesora koji su ispunjavali celu učionicu jeste činjenica da smo ih mi, deca, studenti, voleli. Istinski smo ih voleli, kao neke malo starije prijatelje. Uživali smo na njihovoj nastavi, nismo propuštali predavanja i pamtili smo sve što su govorili, upijajući njihove anegdote, priče iz života i pravila iz knjiga. Nijednom nisu morali reći da vole svoj posao, to se videlo i osećalo. Prošle nedelje sam naišla na pisma učitelja, nastavnika i profesora širom regije koji dele svoja užasna iskustva sa učenicima. I nisam mogla verovati koliko toga ima i čega sve ima. Učinilo mi se da je ta veza nestala, da su deca postala okrutna, a i to je previše blago reći za neke od situacija koje su izronile, a da su se profesori izgubili u tom svetu bahate čeljadi koja ih se usuđuje udariti i da je posao koji je za mene bio i ostao nekako idiličan postao kazna na koju se odlučuješ samo ako baš, baš moraš. Zbog čega je učionica postala mučionica, u pravom smislu.

Moja je strina učiteljica. Predaje deci od prvog do petog razreda, dakle odgaja decu čim zinu na svet dovoljno da znaju zavezati pertle i doći do škole. Neke je čak i tome naučiila. Ta žena radi svoj posao već godinama, u gradu u kojem se nije rodila, prilagođava se različitim direktorima, roditeljima, deci, planovima i programima. Ide na seminare, uči o računarskim programima, projektorima, internet alatima. Sastavlja vlastite tabele, bere lišće oko kuće za prezentaciju o jeseni, istražuje o rekama i smišlja igre pomoću kojih će objasniti tablicu množenja. Satima sedi uz laptop kreirajući kreativne materijale koje onda printa i reže u oblicima da bi ih sutra na času iskoristila i deci učinila nešto zanimljivijim. To radi godinama i nikad joj ništa od toga nije bilo dodatno plaćeno novcem. Ali jeste silnim pismima za kraj godine, cvećem i hvalospevima koje o njoj možeš čuti po gradu. Da joj neko dođe i probuši gume na autu, ja bih lično tražila tu osobu i te roditelje, da im svašta kažem.

Moja je tetka profesorka engleskog jezika. Ona ne radi u školi, ali ima svoju agenciju gde se uči engleski jezik bez opterećenja od ocene i neopravdanih časova. Njene sam časove počela pohađati kad sam imala pet godina. Tu sam imala svoju prvu čajanku, svoju prvu voditeljsku tezgu na engleskom jeziku, svoj prvi susret sa ambasadorima Velike Britanije i svoju prvu diplomu sa Cambridgea. Nije mi uvek ona predavala, ali predavale su mi Josipa i Anita uz nju koje su bile jednako predivne i zbog kojih sam nastavljala pričati da želim raditi u učionici. Da bilo kojoj od njih neko opsuje ili fizički na njih nasrne, isto bih bila spremna toj deci i tim roditeljima prirediti javno sramoćenje i prozivanje.

O njima se ne piše. Na prste jedne ruke možeš izbrojati članke o genijalnim profesorima, a ima ih. Naravno da će se pisati o skandalu kada profesor izbezumljen odgurne učenika koji ga zlostavlja i naravno da će se pisati o deci koja te pljuju i buše ti gume. A zašto nije naravno da će se pisati i o ovoj drugoj strani?

Često se vratim na onaj dan u trećem ili četvrtom razredu osnovne škole kad mi je učiteljica rekla da se predomislim oko odabira profesije, jer je raditi s decom užasno. Pa njoj je sigurno bilo, bez obzira na to što mi nismo bili užasna deca. Mojoj razrednoj, profama iz engleskog, profama na faksu, mojoj strini i mojoj tetki nije. Nije im užasno, a nisu im sva deca zlatne figurice koje reagiraju poslušno na svaku njihovu reč. Ima dece koja su teška, ima dece sa kojima se ne slažeš, koja ti ne odgovaraju. Ima roditelja koja su deset puta gori od dece i sa kojima se uopšte nije zabavno družiti. Ali ima puno više trenutaka kada se sete da rade taj posao jer ga vole. Tužno mi je videti sva ona pisma u kojima se deca prema nastavnicima i profesorima ponašaju kao da su ti ljudi smeće. Umrla bih kad bi neko tako nešto uradio mojoj strini ili tetki. Nemam pojma što bih uradilakad bi to neko uradio MENI, verojatno bih danima lečila takvu vrstu boli i traume. Ali ja sam ove nedelje završila prvo polugodište u istoj onoj učionici gde sam počela učiti engleski sa pet godina. Pozdravila sam se sa tridesetak svoje dece koje prepuštam drugoj teacher do idućeg septembra. Svaki su mi put zasuzile oči, nakon svakog zagrljaja mi je bilo malo teško. Na svako “A kad ćete se vratiti?” setila sam se zašto sam odabrala ovaj posao.

Zbog ljudi koji su me učili životu, i u učionici i izvan nje, od kojih sam gledala kako se nosi sa stvarima koje su teške i koje su divne. I zbog prekrasne dece i predivnih malih bića koji će ti svojim osmehom i nekom rečenicom popraviti dan. Žao mi je što svi nismo profesori kao što su bili ovi moji i što svi nismo deca kakva su ova moja. Jer meni je u ovom svetu baš lepo i da sad krenem pisati pisma o svojim učenicima, mogla bih napisati mini zbirku predivnih situacija koje sam proživela u ovih nekoliko godina. Sretna sam što je tako i nadam se da će uvek biti, kako bih nekad nekoj devojčici koja poželi biti profa kad odraste rekla da je apsolutno podržavam, jer imam hrpetinu primera kako to zaista može biti najlepši posao na svetu.


Autor: Jelena Božić

Izvor: pcskolarac.info