Roditelji školaraca sigurno su barem jednom čuli rečenicu "Ne volim školu!". Mnogi roditelji reaguju ljutnjom, čuđenjem, negiranjem ili onim rečenicama koje se prenose sa kolena na koleno: “Od kolevke...“, „Imaš samo jednu obavezu, a ja te hranim, oblačim...“, „Kad sam ja išao u školu bio sam najbolji...“.

Umesto da dete uveravate da je u školi baš dobro, zastanite i razmislite o tome da ono zaista najbolje zna kako se oseća. Ono je verovatno svesno činjenice da u školu mora da ide pa se rečenica „Ne volim školu“ može pogledati sa druge strane i razumeti kao poziv u pomoć: „Pomozi mi da zavolim/prihvatim školu!“, navodi sajt roditeljstvo.com.

Prihvatiti dete sa njegovim/njenim dilemama i osećanjima uveliko će pomoći da problem, ako postoji, i rešite. Pokazivanje razumevanja za ovu, ne tako čudnu, rečenicu daće vašem detetu osećaj sigurnosti da je prihvaćeno iako nije ispunilo očekivanja (ako su postojala). Postanite slušalac i saučesnik u rešavanju problema, to je uostalom sve ono što dete od vas traži.

Neki od glavnih uzročnika ovakvog otpora, u pedagoškoj literaturi, svode se na sledeće:

Prekretnica u načinu učenja

Dete do 6. ili 7. godine uglavnom uči kroz igru, ono zapravo nesvesno uči, usvaja svakodnevno različite sadržaje i informacije. Igra u prvim godinama života pruža zadovoljstvo, radost i sreću, razvija kreativnost, maštu i logičko razmišljanje. To je takozvano prirodno učenje. Za razliku od igre, čiji primarni zahtev nije učenje kao takvo, škola nameće učenje kao svrhu samom sebi. Dete ne razume zašto određene stvari mora da zna i kreira stav da je takvo učenje bez cilja, svrhe i da znanjem dobija – samo ocenu u dnevniku.

Odnos nastavnika/učitelja prema učeniku

Iako mnogobrojne reforme nastoje da smanje apsolutno superiorni odnos nastavnika naspram učenika, to baš u praksi i nije čest slučaj. Niti može biti, jer uloga nastavnika u tom slučaju ne bi mogla da bude u potpunosti ispunjena. Polaskom u školu, dete spoznaje neravnopravnost takvog odnosa: učenik nastavniku govori Vi, nastavnik se učeniku obraća sa Ti, nastavnik zna, učenik ne zna (dok ga nastavnik ne nauči), nastavnik određuje odnose u učionici, itd... Ovaj „odnos snaga“ je potencijalni problem za veliki broj dece i nije retko da škola postane mesto u kojem se dete oseća nelagodno.

Školski programi 

Neki udžbenici sadrže mnoštvo podataka i faktografskih činjenica koje, ne samo da je zaista teško zapamtiti već i oduzimaju mesto u memoriji za neke korisne informacije. Memorisanje bez određenog smisla guši kreativnost i izaziva odbojnost. Iako postoje različiti kreativni školski programi, još uvek se često susrećemo (naša deca, pa i mi) sa ovakvim i sličnim zahtevima školskih programa. 

Koncepcija školskog dana

Priznaćete, i nama „velikima“ zamorno je sediti 45 minuta i slušati monolog, pa nakon odmora od 5 minuta ponovno sediti 45 minuta i slušati monolog, ovog puta iz drugog predmeta, i tako nekoliko puta dnevno. Čak i ako je dete izuzetno zainteresovano za npr. engleski i biologiju, nakon časa matematike i književnosti biće već pomalo umorno i neće učestvovati na času kako se to od njega/nje očekuje. Nemogućnost da izrazi svoju nezainteresovanost za neki sadržaj (a da pri tome ne bude osuđeno) zaista je frustrirajuća. Koncepcija nastave u kojoj dete interaktivno učestvuje i bolja struktura predmeta po danu, zasigurno bi pomogli da se dete oseća opuštenije i da se zaista interesuje za sadržaj.

Odnos sa drugim učenicima 

Deca mogu i često budu izuzetno okrutna prema drugoj deci. Biti jedinka u grupi od 20 ili više učenika nije lak zadatak ni za koga. Dete koje je po prirodi introvert ili koje se teže uklapa u grupu, koje teže uspostavlja kontakt sa vršnjacima, sigurno će imati neugodnosti od tih istih vršnjaka. Razgovarajte sa svojim školarcem o njegovim školskim kolegama, pa mu zatim pokušajte pomoći. Na primer, organizujte malu privatnu zabavu, proslavu rođendana, ili o tome razgovarajte sa učiteljem/nastavnikom. Nastavno osoblje ima mnogo iskustva i zasigurno od njih možete dobiti dobar savet, a tu je i školski pedagog.

Bez obzira na razlog izrečene rečenice iz naslova ovog teksta, pružite svom školarcu razumevanje za problem i već ćete biti na pola puta ka rešenju.

Osnažite dete da ide u školu bez straha i stresa

Zamislite da tačno znate šta da kažete detetu kada primetite probleme sa učenjem, da znate da mu pomognete u usvajanju veština koje će mu pomoći da lakše uči. Ne, rešenje nisu samo privatni časovi. Uloga roditelja u ovim situacijama je veoma važna i ne može se prebaciti na drugoga. Potrebno je dadete oseti VAŠU podršku i razumevanje u teškim trenucima. I zapamtite, to što dete želi da "pobegne" od škole i zadataka ne znači da ono ne želi da uči već da NE ZNA KAKO. 

Sigurno biste voleli da vaše dete:

• može da se samomotiviše, skoncentriše i bude proaktivno u učenju kako bi postiglo svoj potencijal
• nauči da isplanira svoje obaveze i ponaša se odgovorno prema postavljenim ciljevima
• iskazuje poštovanje prema vama i prema nastavnicima
• zna da reguliše svoja osećanja i rezilijentno je
• zna da se oslobodi od stresa
• postiže da formira trajno znanje 

Đačko doba može da bude lepo i zabavno, ali i jako stresno. Želimo da osnažimo roditelje znanjem i veštinama koje će im omogućiti da detetu pruže ciljanu podršku i znaju kako da nastupe u izazovnim školskim situacijama. Za lakšu i opušteniju svakodnevicu cele porodice.

Izvor: najboljamamanasvetu.com