Jako je teško videti kako se neko dete loše ophodi prema našem detetu. Isto tako, jako je teško gledati sopstveno dete, za koje obično mislimo da je pravi anđelčić, kako se pretvara u đavolka i loše ophodi prema nekome. Bilo zbog sramote, bilo zbog toga što znate da ono zna i može bolje, nije lako. U ovakvim situacijama obično i roditelj odreaguje burno. Međutim, ne pomaže da na agresivnost odgovarate agresivno.

Prva stvar koju treba da znate je da je agresivno ponašanje kod dece potpuno normalno, ono predstavlja odgovor na neko jako osećanje. Dete nije agresivno jer misli da je takvo ponašanje u redu. Reakcija roditelja u ovoj situaciji je od ključnog značaja. Cilj je da pomognete detetu da shvati svoja osećanja i zašto je tako odreagovalo, a zatim i da mu pomognete da razvije druge odbrambene mehanizme za svoja osećanja. Takođe treba i da mu objasnite da je agresivno ponašanje neprihvatljivo a da mu ne nabacite osećanje krivice ili sramote. 

Evo 10 Montesori rečenica koje će vam u tome pomoći:

Hajde da danas ostanemo kod kuće.

Princip “bolje sprečiti, nego lečiti”, važi i za dečije „žute minute”. Predočiti i preduprediti “žute momente” nije uvek moguće, ali uvek možete da pratite detetovo ponašanje i osluškujete njegove potrebe. Tako ćete uočiti okidače nepoželjnog ponašanja i bićete u prilici da ih zaustavite.

Montesori metod nalaže vođenje dnevnika kod dece kod kojih su ispadi, u smislu agresivnog i neprihvatljivog ponašanja, učestaliji. U dnevnik se beleže periodi u toku dana, kada je dete osetljivo, obraća se pažnja na to da li je bilo u društvu ili samo, da li su buka i galama potencijalni okidači, da li je dete bilo izloženo velikom broju stimulansa.

Kada jednom razumete faktore koji su okidači, možete da kontrolišete dan i detetovo ponašanje. Tako ćete držati konce u rukama. U krajnjem slučaju možete da predvidite scenario i ostanete kod kuće kako bi sprečili nepotrebnu uzrujanost.

Ne mogu to da ti dozvolim.

Ukoliko je vaše dete u fazi da fizički ispoljava ljutnju i agresiju, potrudite se da budete uz njega kada se nalazi u društvu ostale dece. Ako primetite agresivno ponašanje, zaustavite ga i recite “Ne mogu da ti dozvolim da grizeš drugu decu” ili već rečenicu koja odgovara datoj situaciji.

Ključ uspeha je da budete dosledni, ali ne i ljuti. Vaš cilj je da mirno i staloženo ograničite detetovo nepoželjno ponašanje. Ako burno odreagujete, dajete primer vašem detetu da je upravo to reakcija kakvu ono treba da ima, te će i ono samo reagovati burno.

Pauziramo.

Kada primetite da vam je dete nervozno ili uzrujano, nađite mirno mesto gde možete zajedno da pauzirate i odvojite vreme da se strasti smire. Dišite duboko ili pevajte pesmicu za koju znate da ima pozitivan uticaj na dete. Kada se dete smiri, možete da popričate o tome šta se desilo.

Vežbajte duboko disanje sa detetom, i naučite ga da je to jedan od načina kako može samo da reguliše svoje ponašanje u budućnosti.

Nađimo nešto što možeš da zagrizeš.

Deca nižeg uzrasta, ponekad, udaraju ili grizu, kada ne mogu da kontrolišu emocije. Ako se vaše dete ponaša agresivno, kada nije ljuto ili tužno, nađite drugi način da ga naučite kako da se nosi sa jakim emocijama.

Ponudite mu glodalicu, ili mu pokažite da može, recimo, da udari jastuk kada oseti potrebu da fizički, kroz udarac, ispolji emocije.

Drugom detetu - 'Da li je sve u redu? Kako možemo da ti pomognemo?'

Ako niste u mogućnosti da zaustavite posledice neželjenog ponašanja, i vaše dete je već udarilo ili ugrizlo drugo dete, uvek se prvo fokusirajte na dete koje je “žrtva” u toj situaciji.

Nema potrebe da budete dramatični, ali uvek budite primer kako se treba odnositi prema drugom detetu. Demonstracija ponašanja je efektnija od priče. Dete koje je nanelo bol drugom detetu može da pomogne tako što će mu ponuditi da popije malo vode ili zagrljaj. Naučite dete da se saoseća sa drugima.

Želim da pričam sa tobom o tome šta se desilo na igralištu.

Iako je veoma važno da se granice postave u trenutku neprihvatljivog ponašanja, takođe je važno da se o tome razgovara. Najbolji momenat za razgovor je onaj kada su svi staloženi i smireni. Razgovor možete započeti tako što ćete u mislima vratiti dete u trenutak kada je sve počelo: “Videla sam kada ti je Jovan uzeo lopaticu. Nije ti se to dopalo, znam, ali to ne znači da možeš da ga udariš zbog toga.”

U zavisnosti od uzrasta deteta, možete da konstruišete razgovor prema njegovom razumevanju.

Ponudite mu alternativne načine ponašanja, tako što ćete ga naučiti da kaže da se još uvek igra lopaticom koju drugo dete želi da uzme, ili da se obrati vama za pomoć.

Izgledaš uznemireno.

Imenovanje osećanja je uvek dobro. Deca nižeg uzrasta, često, reaguju agresivno, jer nisu u mogućnosti da izraze i jasno kažu šta im smeta i kako se osećaju.

Ako niste sigurni šta vaše dete oseća, možete da korisite fraze koje će i samo dete uputiti u razumevanje, kao što su: “Bila bih ljuta, kada bi neko uzeo moju jabuku.” 

Ukoliko je vaše dete starije, možete otvoreno da ga pitate da vam objasni kako se oseća.

S vremena na vreme, razgovarajte o osećanjima. Iskoristite trenutke staloženosti kada možete sa detetom da razmotrite koja osećanja budi određena situacija.

Kako bi se ti osećao? Ja bih se osećala...

U prilog razgovorima o osećanjima sa detetom, ubacite i vaše viđenje situacije. Razgovarajte o tome kako biste se vi osećali da se vama nešto slično desi.

Pokušajte da budete što objektivniji, bez osude prema bilo kojoj strani. Neka vaša priča bude razumljiva za dete, a opet poučna.

Ako dete ne može da vas prati, detaljno objasnite kako biste se vi osećali. Možete reći da biste se osećali tužno, iznervirano, povređeno. Empatija se razvija vremenom, i uči se. Vi, kao roditelj, ste jedna od vodilja ka pravilnom razvoju saosećanja.

Ostani uz mene.

Ako je vaše dete u prošlosti ispoljilo agresivna ponašanja i vi već možete da predvidite šta će određeni scenario da izazove, zamolite ga da se igra u vašoj blizini. Možda ćete morati da ga držite za ruku, dok se situacija potpuno ne rasčisti.  

Budite smireni, osmotrite situaciju, oslušnite svoje dete. Nakon što se smiri, predložite mu igru, za koju znate da je najbezbednija. Pružite detetu još jednu šansu da se igra mirno, pre nego što se zaputite kući. Ostanite u blizini, čisto da biste mogli da sprečite nepotrebne izlive nepoželjnog ponašanja. 

Vreme je da krenemo kući.

Ako se nađete u parku, i primetite da vašem detetu preti žuta minuta, nemojte da se libite, da prekinete igru i povedete dete kući. Dete će sasvim sigurno biti uznemireno, ali je bolje da u tom trenutku odete kući, pa da odete u park drugi dan. Takođe, možete to detetu da saopštite na lep način, tako da odlazak kući ne deluje kao kazna.  

Zapamtite sledeće: agresivno ponašanje nije nešto što karakteriše dete kao “loše”. Dete koje ispoljava agresiju treba vas, njemu treba pažnja, ljubav i vaša pomoć. Postavite granice, budite dosledni i pokažite razumevanje.

Izvor: najboljamamanasvetu.com