Zašto "obrnuta"?

Zar već dosta toga nije "obrnuto" u obrazovanju pa da još obrćemo učionicu?

Ali šalu na stranu, ta idaje je zlata vredna jer akcenat stavlja na aktivizam učenika.

Najprostije rečeno, obrnuta učionica kao pedagoški koncept, pomera granice sa klasičnog poimanja učionice kao mesta učenja novog gradiva, na aktivnost učenika kod kuće gde se od učenika traži da se upozna sa novim gradivom. 

Pri tome, nastavnik pomaže učeniku da shvati najvažnije delove gradiva - kod kuće, kreirajući pripremni materijal unapred i distribuirajući ga učenicima kako bi ga mogli u tišini svoga doma razmotriti, proučiti, istražiti.

Predlažem da o obrnutoj učionici pogledate više u ovom članku (Ideja obrnute učionice), a ja ću se sada osvrnuti na mišljenje harvardskog profesora fizike Erika Mazura koji je izneo jedno svoje zapanjujuće otkriće.

Profesor Mazur je poznat kao omiljeni profesor čija su predavanja dupke puna i koji svojim stilom predavanja izaziva oduševljenje studenata. Prof. Mazur kaže kako ga je slava ponela i u jednom trenutku je bio veoma zadovoljan svojim statusom omiljenog profesora, a tome su svedočile i ocene koje su studenti davali profesorima o kvalitetu izlaganja. On je redovno imao najveće ocene.

Pri tome su njegovi studenti u većini savlađivali predviđeno gradivo i sve je izgledalo veoma idilično i pohvalno.

Šok je došao jednog dana kada je profesor Mazur došao do podataka upravo sprovedenog istraživanja o stepenu znanja studenata fizike koji u tom istraživanju koje se sastojalo od testa nisu znali odgovoriti na jednostavna životna pitanja u kojima se ogledaju fizikalni zakoni.

Profesor je pomislio kako je to uopšte moguće, ne, ne moji studenti bi to rešili bez greške.

I naravno, istim metodom on je testirao svoje studente postavljajući im slično pitanje kao iz onog testa.

I gle čuda! Većina studenata nije znala odgovor. Tek nekoliko njih je bilo u stanju razrešiti postavljeni problem, dok ostali, među kojima su bili i mnogi odlični studenti, bukvalno nisu imali pojma.

Profesor im je potom objasnio postavljeni problem želeći da im olakša razumevanje stvarne situacije i opet... ništa.

Studentima ništa nije bilo jasno, a profesor nije mogao da dođe sebi. Pitanje nije bilo teško pa nije bilo razloga da ne odgovore na njega.

Međutim, profesor je došao na ideju da studenti koji su rešili problem svojim jezikom, na svoj način objasne kolegama kako su to oni razrešili.

I onda je nastao metež u učionici.

Započela je bučna diskusija studenata koji su veoma gorljivo razmatrali situaciju razumevajući je bolje kada su im njihove kolege objasnile kako to oni vide, nego kada je to profesor objasnio.

I to je bio triger za profesora, koji se smatra ocem ideje obrnute učionice, da u buduće studentima dagradivo da ga razmotre kod kuće, a da učionica bude mesto gde će, oni koji su to dobro razumeli, kroz diskusiju to prenesu svojim kolegama.

Time ih je uključio u proces razmišljanja o gradivu, a ne samo njegovom usvajanju na čemu je do sada bio fokus. Čas je postao poprište razmene ideja i stavova u kojem je profesor postao facilitator, neko ko samo koordinira razvoj situacije, a aktivno razmišljanje prepušta svojim studentima.

Nadam se da će ovaj tekst biti inspiracija agilnim učiteljima i nastavnicima koji žele da svojim učenicima pruže najbolje koristeći se upravo njihovim potencijalom, jer naša su deca veoma inteligentna i mogu mnogo ako im se pristupi na pravi način.

Autor: Miro Pandur edukator i urednik portala Učitelj 21. veka

Izvor: pcskolarac.info