U jednom malom primorskom mestu na Jadranu postoji grafit na kome piše:

„Neću žvaku, hoću kusur.“

Deluje istinito ali ipak je laž.

Grafit su pisala deca jedne primorske osnovne škole a niko od njih nije hteo kusur. Svi su želeli žvaku. Neki su hteli i jedno i drugo. Mama je htela kusur ali to je neka druga priča.

Juče šetam jednim novogbeogradskim blokom i gledam dve tinejdžerke koje kredom ukrašavaju sveže napisan grafit

“Neću ružu, hoću prava. U potpisu 8.mart”

Pitam ih zašto ne vole ruže. Odgovaraju mi da vole ruže ali ne i muškarce jer muškarci uskraćuju ženama prava a onda im kupuju ruže.

Dolazim kući a tamo muž i deca prave cvet za učiteljicu. Dete mi veselo trči u zagrljaj i objašnjava kako je to poklon za 8.mart. Pitam ga šta je taj dan i zašto ga slavi. Kaže da ne zna ali misli da mu je komšinica rekla da su tada žene slavile pobedu nad muškarcima.

Palim radio da me malo razveseli jer me nešto steglo u grudima a tamo ni manje ni više vesela voditeljka bodri slušaoce uz veliki hit američke pevačice koja peva o tome da će sama sebi kupiti cveće i pričati sa sobom satima jer joj on ne treba više.

Pogled mi pada na limenu kutiju Nivea kreme koju sam decenijama nosila baki Ani za 8.mart. Pola života sam provela kupujući kremu ne znajući zašto a drugu polovinu tog istog života sam se pitala zašto i ostavljala potragu za odgovorom za neku drugu godinu i neki drugi mart.

Za to vreme deda je donosio crvene karanfile a zatim sa babom komentarisao užasne naslove u novinama koje je kupio usput na pijaci a koji su redovno svakog 8.marta govorili o užasnom položaju žena širom sveta.

Danas deluje da se ništa nije promenilo. Odnosno, i dalje se sve menja užasno sporo i neprimetno. Osam žena ubijeno je u proteklih 90 dana. One preostale, žive žene i dalje biju bitku sa pravom na plate, položaje i plaćena porodiljsko odsusustva. Dečake još uvek opominjemo da ne plaču “ko žene” jer neće biti dovoljno muško sa ženskom suzom u oku.

Ipak, uprkos svim tim vekovnim borbama koje, čini se, večno traju u istom obimu i ishodu, potpuno neprimetno započela je još jedna borba – borba za kusur, odnosno sa žvaku. I tu se vraćamo na početak priče.

Dete koje je napisalo da ne želi žvaku je slagalo. To zna dete. To znamo i mi. Mislim, ko ne bi hteo žvaku?

Tanja i Ana iz I-7 htele su ružu a i pravdu.

Za ultra popularnu MTV divu koja kupuje sama sebi cveće već nisam sigurna ali znam da je Tanja htela ružu. To mi je nešto kasnije i priznala.

Ružu sam htela i ja. Ružu je htela i baka Ana a pored ruže želela je i Niveu. Istu ružu htela je i baka Milena i nije joj teško padalo što je samo 8.marta imala priliku da obuče crvenu haljinu i izađe u hotel na večeru. Da, možda nije bilo pravde na svetu ali u njenom domu pravda je postojala. Deda je brisao guze i pravio večere i iznosio đubre jednako dobro kao baka i nikada mu nije bio problem da na brzaka napravi “onu njegovu picu”.

Htele su ružu jer su volele onoga sa kim su život delile. U njemu nisu videle neprijatelja već saveznika. Borba za ženska prava bila je dostižna, u nju su verovale a saveznika u toj borbi videle su upravo u muškarcu sa ružom u ruci. Znale su da se u partnerstvu najbrže raste, razvija, izbija klin klinom ali i sagledava i osvaja pravda.

“Bez crne bela ne bi vredela”, reče jednom pesnik na kiši. Ja sam mu poverovala.

Verovala je, čini se, i Klara Cetkin koja se udala čak dva puta a svoje prezime preuzela od čoveka sa kojim je živela i kome je decu u ljubavi rodila.

I ne, ovaj post nije omalovažavanje i zanemarivanje činjenice da pravde na toliko mnogo nivoa nema. Ovaj post je moj lični jauk nad zamenom teze i tom ružom koja nije ni kriva ni dužna. Jauk nad rečima devojčica koje već sa 15 godina ne žele ružu jer misle da ruža znači mirovni pakt sa nepravdom. Jauk nad svima nama koje smo poverovale da smo mnogo uspešne, jake i snažne u borbi protiv nepravde ako same sebi kupimo taj crveni karanfil.

To što ćemo odustati od ruže neće učiniti svet boljim mestom za ženu. Ipak, ako u onome ko drži ružu u ruci bar na momenat ugledamo ponovo svog saveznika i topao ljudski pogled, može se desiti čudo.

Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara. Možda se baš u našim redovima ovih dana pronađe ona koja će izaći iz prodavnice sa dlanom na kome stoji i kusur i žvaka.

Možda ta, jedna od nas, ispiše neki novi grafit na starom zidu komunističke osnovne škole u blokovima.

Čućemo je. Sigurno će hodnicima pucketati baloni koje će razigrano praviti od ružičaste žvake u ustima.

Izvor: detinjarije.com