Ako je znanje moć, zašto su nastavnici nemoćni
- četvrtak, 29. jun 2023.
- Reč nastavnika
U odeljenju od 28 učenika, jedna učiteljica ili učitelj, tokom jednog časa, ima 96 sekundi da se posveti svakom od svojih učenika, da reši svaki problem ili nedoumicu koju đak ima, da odgovori na svako njegovo pitanje, proveri da li je užinao, da mu veže pertle ili ga tome nauči, da ga uteši ako je tužno, izmiri posvađane drugove i drugarice, da stane uz učenika i podstiče ga, usmerava, ispravlja, da kroti odlutale dečje misli, da male ideje razvija u velike, da đaka pohvali. Na kraju, kada je to neophodno i za učenika dobro, da ga i ukori. Za 96 sekundi, po učeniku, na jednom času, i to samo pod uslovom da ne kaže ni reč o onome što je na tom času predviđeno planom i programom – ilustrovala je stanje u školama Sena Vukotić, nastavnica srpskog jezika i književnosti u Osnovnoj školi „Mito Igumanović” u Kosjeriću.
Pomno su je slušale kolege u Sali heroja na Filološkom fakultetu dok je govorila na protestu Društva za srpski jezik i književnost Srbije, kao praktičar iz učionice ali i roditelj koji sa svojom decom, kako je rekla, prolazi kroz predškolski i osnovnoškolski ciklus obrazovanja, a koji „ukoliko se ovako nastavi, neće više biti ciklusi nego cirkusi”. Donosioci odluka istrajno se odupiru konstantnim vapajima prosvetnih radnika da se smanji pravilnicima predviđen maksimalan broj učenika u odeljenju.
– Svima je jasno da se mi u obrazovanju više ne bavimo ličnošću deteta kao stvaraoca, kreativnog, emotivnog i socijalnog bića, već mu usipamo u glavu, kao teški beton, plan i program koji su nam propisani. Ovakav koncept škole bio bi nepodnošljiv da nije pojedinaca koji su spremni da rade u nehumanim uslovima očekujući da za to neće biti nagrađeni. Možda bi svi ti entuzijasti trebalo da stanu, prestanu da rade. Možda bi tu strašnu tišinu neko i čuo – istakla je Vukotićeva.
Ona je jedan od koordinatora Aktiva pedagoških savetnika Srbije, koji je, kako je objasnila, nastao udruživanjem svih zaposlenih u nekom od pedagoških zvanja od predškolskih ustanova, preko učitelja, nastavnika u osnovnoj i srednjoj školi do stručnih saradnika – pedagoga, psihologa i logopeda u douniverzitetskom obrazovanju.
– Stručna i šira javnost nedovoljno znaju ko su pedagoški savetnici. Trenutno u Srbiji ima oko 600 prosvetnih radnika koji su stekli ovakva zvanja. Ona su stepenovana u četiri nivoa: pedagoški savetnik, samostalni pedagoški savetnik, viši pedagoški savetnik i visoki pedagoški savetnik. Zvanje savetnika postoji i u drugim profesijama i sektorima, praktično u svim javnim ustanovama, i zakonom je uređeno da možete profesionalno da napredujete u zvanje savetnika koje bi se potom svuda obračunavalo i kao dodatni koeficijent na osnovicu plate. Svuda, osim u prosveti – naglasila je Sena Vukotić.
Pojasnila je, što propisi nalažu, da bi prosvetni radnik stekao zvanje pedagoškog savetnika mora da pokaže visok stepen kvaliteta rada. To mora i da dokaže merljivim i proverljivim aktivnostima i dokumentacijom o stručnom usavršavanju, realizaciji uglednih i oglednih časova, uspehu učenika na republičkim takmičenjima, učestvovanju u međunarodnim smotrama znanja, istraživanjima, projektima, pisanju stručnih radova, mentorskom radu...
– Ljude u zvanju pedagoškog savetnika prepoznaju i nagrađuju stručna udruženja priznanjima za najbolje primere dobre prakse. Paradoksalno, naše ministarstvo nas ne prepoznaje kao strateški potencijal – ukazuje Vukotićeva.
Aktiv pedagoških savetnika, kako je naglasila, više puta je predočio prosvetnom vrhu četiri zahteva: da se pedagoškim savetnicima uveća plata u skladu sa stečenim zvanjem, da oni budu angažovani za stručne poslove resornog ministarstva i oba prosvetna zavoda, da učestvuju u izmenama pravilnika koji se tiču obrazovanja i da se adekvatno boduju kada se prave liste tehnoloških viškova u školama.
– Ti zahtevi do danas nisu razrešeni. Važno je reći da Zakon o zaposlenima u javnim službama, kao i Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, predviđa uvećanu zaradu na stečeno zvanje, ali je primena toga vezana za podzakonski akt koji nikad nije donet. Dakle, ne tražimo ništa novo, već da se donese pravilnik da bi se sprovodila zakonska rešenja. Ministarstvu prosvete obraćamo se već godinu dana da bi se rešio ovaj problem, ali bezuspešno. Tretman koji imaju najkvalifikovaniji u prosvetnom sistemu može se označiti kao totalna nebriga za kvalitet obrazovanja koja se, nažalost, pokazuje i kroz pucanje prosvete na svim nivoima. Naši učenici postavljaju pitanje da ako je znanje zaista moć, kako ih mi to učimo, zašto onda mi izgledamo, i zašto jesmo, tako slabi i nemoćni – ističe nastavnica iz Kosjerića.
Kao pedagoški savetnik ona naglašava da je bespomoćan položaj nastavnika i škole kao institucije direktno doveo do ohrabrivanja nasilja u školama.
– Možemo se zavaravati postojanjem protokola o postupanju u slučaju nasilja. Ti protokoli su takvi da ne samo da ne suzbijaju nasilje i da se ne bave prevencijom, nego odsustvom svake suštine u njima, usuđujem se da kažem, da to nasilje i podstiču. Mi smo se postavili kao taoci nasilja. Znamo da nas sistem ne štiti – konstatuje Vukotićeva.
Sistem je preopteretio i pedagošku službu, kaže i podseća da se pedagozi ne zapošljavaju prema broju učenika, već po broju odeljenja i nemoguće je da pokriju svaki oblik rizičnog ponašanja.
Izvor i foto: politika.rs
