Osnove ove tehnike je postavio američki psiholog Eliot Aronson, dok je za njen razvoj, unapređenje i primenu zaslužan Robert Slavin, takođe univerzitetski profesor psihologije. Poslednjih pedeset godina nastavnici u školama koriste ovu tehniku ili njene komponente pri realizaciji nastavnog procesa uz promovisanje saradnje između učenika.  

Davne 1971. godine u teksaškom gradu Ostinu, čije su stanovništvo činili belci, Afroamerikanci i Latinoamerikanci, po prvi put u školske klupe su seli izmešani učenici sve tri etničke grupe zajedno. Već nakon nekoliko nedelja zajedničkog rada u školama primećena je neprijatna i krajnje neprijateljska atmosfera, uzrokovana dugogodišnjim nepoverenjem koje je vladalo između različitih etničkih grupa. Školski nadzornici su pomoć zatražili od Eliota Aronsona, američkog psihologa i predavača na Teksaškom univerzitetu, i njegovih studenata. Aronson je formirao grupu istraživača koja je u školama širom Ostina provela nekoliko nedelja posmatrajući situaciju i uslove u kojima učenici borave. Nakon nekoliko dana posmatranja dešavanja u učionicama, istraživači su zaključili da je neprijateljstvo između grupa dodatno podstaknuto takmičarskim okruženjem. Učenici su radili pojedinačno i takmičili se međusobno za ocene, a nastavnik je stajao ispred odeljenja, postavljao pitanja i čekao znak od učenika da znaju odgovor. Najčešće je šest od deset učenika podizalo ruke ili ustajalo sa stolice i pružalo ruke što više u težnji da dobije pažnju nastavnika. Nekolicina preostalih učenika skrivala se u dubini svojih mesta sa nadom da ih nastavnik neće prozvati. Ukoliko bi učenik bio prozvan i dao tačan odgovor, nastavnik bi klimanjem glave dao potvrdu i nastavio dalje sa pitanjima. Učenici koji nisu znali tačan odgovor bi tada odahnuli – u ovom krugu su izbegli sramotu pred odeljenjem. Karlos je bio jedan od takvih učenika, mali Latinoamerikanac, stidljiv i nesiguran u svom okruženju. Engleski mu je bio drugi jezik koji je govorio relativno dobro, ali sa akcentom.

Shvativši da takmičarsku atmosferu  moraju da zamene saradnjom, istraživači su kreirali tehniku slagalice. Učenici petog razreda su prilikom izučavanja života Elenor Ruzvelt bili podeljeni u grupe heterogene u pogledu rase, etničke pripadnosti, pola i postignuća, pri čemu je svaki od učenika bio zadužen za istraživanje jednog dela biografije čuvene političarke. Zamislite Karlosa u novim uslovima učenja – struktura slagalice ga je činila neizostavnom karikom, te nije imao mogućnost skrivanja iza učenika koji sve znaju i željni su dokazivanja i pažnje nastavnika. Kada je na njega došao red da prezentuje svoj deo, zamuckivao je i, nesiguran u svoj engleski, pocrveneo. Drugi učenici su ga ismevali, iz grupe se začulo i „Glup si!”. Umesto da ih zamoli „da budu fini” i sarađuju, nastavnica je izgovorila moćniju izjavu: „Takav razgovor sa Karlosom bi mogao biti zabavan za grupu, ali vam to neće pomoći da naučite bilo šta o Elenor Ruzvelt, a provera sledi za 15 minuta”. Drugim rečima, stare navike i isto ponašanje moglo je učenike koštati šanse da dobro urade proveru znanja. Posle nekoliko nedelja rada po tehnici slagalice, stare, nefunkcionalne navike su nestajale, učenici u grupi su se razvili u vešte anketare koji su postavljali jasna i konkretna pitanja o temama koje su izučavali. Kako je i Karlos davao svoj doprinos, članovi grupe su ga videli u pozitivnijem svetlu, njegovo samopouzdanje je raslo, učinak u radu grupe se povećao, a samo okruženje grupe je postalo prijateljsko i podržavajuće. Nakon nekoliko nedelja koršćenja, uspeh tehnike slagalice je bio očigledan, nastavnici su bili zadovoljni promenom atmosfere u odeljenjima, dok su posetioci bili iznenađeni transformacijom škole.

Ukoliko izostavimo etničku komponetu, da li vam se situacija iz teksaške učionice čini poznatom i bliskom? Da li ste bar jednom u vašoj učionici doživeli isti scenario ili i gori?

U susret predstojećoj školskoj godini, obojenoj smernicama koje smo mi nastavnici dobili od strane Ministarstva prosvete, ovo je jedna od ideja koja je, sa naučne strane i u praksi, dala dokaze o poboljšanju međuljudskih odnosa između učenika, motivacije i povećanju postignuća učenika kako u prirodnim tako i u društvenim naukama.

Branislava Blajvaz,

profesor fizike

Fotografije preuzete: