Značajan segment u odrastanju svakog deteta je da shvati značaj umeća saradnje i pozitivne komunikacije. Kada dete krene u vrtić ili školu, više nije „centar sveta“ već jedan među jednakima. Što pre se stvori saradnička komunikacija među decom, to će njihov školski život biti ispunjeniji. Lakše će prihvatati obaveze koje im se nameću ako shvate da u svemu tome nisu sami i da mogu da se oslone jedni na druge. Ovde je uloga učitelja neverovatno značajna. Ako uspemo da od mnoštva pojedinaca, čiji broj neretko prelazi i trideset, stvorimo zajednicu koja razume potrebe svakog njenog člana, uradili smo veliku stvar za decu. Od prvog dana ih treba upućivati da komunikaciju sem sa nama, usmere na druga.

Veština komunikacije vrlo često nije laka i zahteva toleranciju, ali i umeće da bez reči nekom objasniš svoje želje i potrebe, ali i da razumeš tuđe. Sve ovo se komplikuje u situaciji kada je u pitanju grupni rad. Nekoj deci je teško da prihvate da njihova ideja nije jedina, a drugi imaju problem da predstave ono što smatraju dobrim za zajednički rad. Zato je bitno u ovakvu vrstu komunikacije uvesti ih kroz igru ili kreativnu aktivnost. Ona se može primeniti na svim časovima, kako redovne nastave, tako i vannastavnih aktivnosti. ČOS je čas koji je veoma pogodan za razvoj saradništva. Možete ih podeliti u grupe, dajući im zadatak koji zahteva zajedničku aktivnost i konstantnu komunikaciju i dogovor u radu. To može biti i crtanje crteža, kada im vi zadate jednu liniju, a oni imaju zadatak da je nastavljaju dok ne stvore crtež. Važno je da učešće svakog člana grupe bude približno jednako, da se poštuju ideje svih i zajednički biraju najoptimalnija rešenja. Dobićete neverovatne, zajedničke radove, a deca će se zabaviti i pritom učiti da međusobno komuniciraju.

Moji đaci su već četvrti razred i svakodnevno radimo na razvijanju ovakve vrste komunikacije kroz timove za pomoć drugarima u radu iz različitih predmeta. Sami učenici su se prijavili da pomažu u okviru oblasti koje im dobro idu. To je kod svih stvorilo opuštenu, ali ipak radnu atmosferu. Na takvim časovima moja uloga je samo koordinatorska. Mali-veliki učitelji su se trudili da sami pripreme i dodatni materijal za drugare kojima pomažu u radu. Način na koji se u tim trenucima obraćaju jedni drugima je konstruktivan i uvažavajući. Probajte da ih u ovom pravcu aktivirate. Iskustvo mi govori da je vršnjački uticaj, naravno kada je pozitivan, odličan podsticaj za napredovanje svih.

Zanimljiv je bio i čas na kome smo analizirali i komentarisali pisane radove. Bila sam fascinirana razmišljanjima dece koja su se trudila da iskažu svoje impresije na ozbiljnom kritičkom nivou, ali se, u isto vreme, obraćajući se autoru koristili rečnik koji je konstruktivan i podstičući. Komunikacija je tada dvosmerna i saradnička. Puno sam i sama naučila o svakom od njih, ali i o načinu komunikacije koji im prija i daje pozitivne efekte.

Znam da je nekada naporno dogovoriti se i sam sa sobom, ali jedino na ovaj način možemo shvatiti šta nam je potrebno za bolji i lakši međusobni odnos i napredak.

Tanja Vrečko