Njegove zbirke se mogu posmatrati kao jedna galerija zaokruženog pesničkog stvaranja. Od svakog pesničkog motiva (priroda, Vizantija, tradicija, ljubav, smrt) se može napraviti samostalna i upotpunjena izložba.

To su stihovi koji naizgled pevaju o uopštenim pojmovima kao što su prostor i vreme, ali i o suštini, kao koritu, u kojem se prostor i vreme ulivaju.

Prostor poezije i života svakog čoveka ispunjava vazduh. Bez njega je nemoguće opstati. Ubrzano proticanje vremena kovitla vazduh i pretvara ga u vetar.

Takav jedan čudnovati Vetar zavukao se i u čitanke za osmi razred.

Lalićev Vetar stalna je opomena na smrt koja prekida beskonačno nizanje godina. Čini se da je naš rođendanac neprestano bio u dijalogu sa smrti, a tu činjenicu ne potvrđuje samo stvaralaštvo, već i životne okolonosti.

Smrt je prvi put pokucala na Lalićeva vrata 1941. godine. Srećom, on tad nije bio kod kuće. Ali njegovi drugari jesu. Šestoaprilsko bombardovanje Beograda pogodilo je zgrade u Kumanovskoj ulici. Međutim, zgrada broj šest ostala je kao preživeli svedok tog strašnog vremena koji se u potiljku jednog desetogodišnjeg dečaka urezao kao zarđala igla. To traumatično sećanje, koje prerasta u lajt motiv, zabeležio je u istoimenoj pesmi – Zarđala igla.

Noć koju je zavoleo zbog vetra i dečije igrarije po uskim vračarskim ulicama, vrlo brzo je zamrzeo zbog straha. Svi ti dečaci, Lalićevi vršnjaci, u jednom rušilačkom trenutku, nasilno i bez svoje volje, prerasli su preživelog pesnika. Takvom detinjstvu, koje je naglo prezrelo do truljenja, mogla je jedino smrt da se desi.

Šta prenosi fijukanje vetra? 

Nostalgično peva o prošlom vremenu prisutnom u sadašnjosti.

Pesma Vetar je lirsko prizivanje nekadašnjeg bezbrižnog života. Zahvaljujući Lalićevim komentarom, mi imamo širi kontekst u kom je ova pesma nastajala.

„Leta smo pre rata provodili na Divčibarama, u našoj beloj i zelenoj kući od koje osta temelj i zelena rđa krovova. Divčibare su mitski pejzaž mog detinjstva; onaj hram iz Bodlerove pesme Veze, u kojoj je majka bila prosveštenica. I danas me fantomski progoni zvuk vetra u velikim (a davno posečenim) borovima oko kuće, praćen zvukom lupanja zelenih drvenih kapaka.”

U središtu tog mitskog pejzaža izdvajao se zaštitinički lik majke koja rukom zaklanja plamen sveće.

„Majčina me je brižna zaštita omotala kao atmosfera, kao vazduh; udisao sam je zajedno sa vazduhom nesvesno.”

Druti put, smrt je Laliću šuškala u roletnama prozora, u maljavim grudima divčibarskih brda na kojima je provodio leto sa bolesnom majkom. Zaštićen majčinom rukom i poljupcima za laku noć, Lalić je tada, još kao dečak, osećao pulsiranje smrti, nekad čak i jače od života. To nadmetanje života i smrti prepričavao je fijuk vetra.

Nekoliko godina kasnije, prvobitnoj zarđaloj igli priključila se još jedna. Prerani odlazak majke Ljubice, koja je obeležila prvih petnaest godina njegovog života, ostaće trajno urezan u detinjstvo. Ostaće skamenjena sa drugovima koji su stradali u Kumanovskoj ulici. A pesnik je nastavio da raste i da stari, da svojim trajanjem prerasta svoje drugove i da se približava godinama majke, gde će u jednom trenutku biti stariji i od nje.

Treći kucaj smrti, pretposlednji, bio je pogubniji od one lične, poslednje. Njegov sin, talentovani muzičar, Vlajko Lalić, stradao je u brodolomu blizu Venecije 1989. Tada, celo telo jednog krhkog čoveka pretvara se u zarđalu iglu. Jedino što obesmišljava upornu smrt bila je njegova umetnost i čvrsta vera. Lalić je sklopio savez sa Bogom. Zatražio je od njega da mu da 7 godina za završetak poslednjih stvaralačkih namera, zbirke Pismo, a zatim i pesničkog vrhunca, zbirke Četiri kanona.

U vrelini letnjih meseci, tačno sedam godina nakon nesreće njegovog sina, krajem jula 1996. godine, smrt je poslednji put pokucala na vrata pesnika i on je spremno otvorio.

Autor. Anđelka Panić