Ako bismo se vodili pesmom „Šta je na kraju” velikog Duška Radovića u nameri da razumemo završetke, smrt i „potrošeni kraj”  bismo donekle utešno objasnili sebi kao novi početak. Ovakvo verovanje prkosi zdravom razumu i logici na koju se uporno oslanjamo da bismo predvideli neizvesnost. Međutim, činjenica je da se život najbolje živi onda kada se oseća do koske, ne i kada se razume do srži.

Zbog toga smo ovde, da bismo vaskrsnuli sve ono što se naizgled ugasilo 24. juna, datuma koji ove godine 38. put beleži godišnjicu smrti Miroslava Mike Antića.

Zavijen u plavim čupercima, zgužvan među koricama koje pevaju najrazličitije stihove i prepričavaju najizvanrednije priče, Mika Antić došaptava sedmacima kako da prežive prve, pomalo nezgodne, ljubavne boginje. 

Ponevši najprestižniju titulu, i to s razlogom, Mika Antić je bio mnogo više od pesnika za decu i pesnika Plavog čuperka. Međutim, ne treba zaboraviti da takvi ljudi imaju najteži posao pred sobom: dati najjednostavnije odgovore na najteža i najkomplikovanija pitanja, koja pritom, i oni ne shvataju u potpunosti.

„Govor je opasna umetnost” – pisao je Mika, i to baš zato što pokušava dati oblik nemateriji i glas tišini. A pevanje je poigravanje i svlačenje naučene ozbiljnosti koja se s nekakvim dvocifrenim brojkama ostavlja u amanet narednim generacijama. Nije li Mika zauvek ostao dete i tako ipak razmrsio to klupko neumorne zapitanosti nad životom?

Obraćajući se svakom detetu ponaosob, koje neretko čuči sklupčano u čoveku, Antić je veličao male stvari, dok je život trošio kao celu novčanicu, ne razbijajući ga u sitniš. 

 „Rađaj sebe iz sebe

i tako sobom povećavaj dostojanstvo života.” 

Interesantno je na koji način je Mika Antić, u jednom intervjuu, govorio o smrti:

„Ja o smrti imam jednu čudnu ideju. Ja mislim da ja neću umreti. Ozbiljno mislim da neću umreti. Ne to, ono živećeš večno, ne znam, u uspomeni svojih prijatelja, ili, ne znam, živećeš večno time što si nešto sazidao, podigao... Ljudi obično iz straha odmah prave neke kuće, dižu sebi nekakve male spomenike u životu, na grobljima, one neke, nekakve, kapelice i tako dalje, da bi ih neko pamtio. Opraštanje je jedno presvlačenje ovoga tela. Izlazak iz ove radionice koju je taj mozak sebi napravio; napravio sebi ruke, noge, da može da se kreće, pluća, da može da diše, da opstane tu, da mu transportuju hranu, krv, a ovo sve ostalo, ono što je pravi život, to ne može da se ugasi. Znate šta, živeti treba, valjda tako, kao kad imaš jednu veliku novčanicu, pa je potrošiš celu odjenom. Ne razmenjivati u sitniš, jer za dinar se ne može ništa kupiti.”

(link od intervjua: https://www.youtube.com/watch?v=FTgTXal1-9U )

Verujući da on nije samo to telo, taj fizički oklop, u kom je privremeno boravio, već program koji je došao iz davnina svima nama i koji se kroz celo čovečanstvo produžuje, Mika Antić je bio siguran u to da će postojati, da će živeti u njemu samom i da će ostati deo celine, deo čovečanstva. Zato je za života bio i pesnik, i boem, i dramski pisac, i slikar, i novinar, i reditelj i svačiji vršnjak koji nije imao godine. Zanosno, poletno i energično, Antić je bio zaljubljenik u život. 

Govorili su o njemu da je imao „preveliku energiju za jedan život” (Meha Šehić), „da je žurio da umre da bi ponovo živeo” (Milan Živanović) i da se tako ceo njegov život, koji se nonšalantno ogrnuo slobodom, može posmatrati kao „jedno veliko detinjstvo” (Žarko Đurović).

Za ovaj junski ponedeljak, poslednji u mesecu, smrt je samo povod za slavljenje života koji se rasipao na sve strane i na taj način umnožavao.

Za kraj ili za početak, u zavisnosti s koje strane posmatrate, ostavljamo ove stihove kao podsetnik:

„Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili, a na drugi nas teraju. Od koje ste vi vrste?”

Autor: Anđelka Panić